Proljeće/Ljeto 2011

  ONTOLOGIJA MOBILNOG TELEFONA
  Maurizio Ferraris
 
 

Objekti. Transformacija od fiksnog ka mobilnom, od telefona ka mobilnom telefonu, jednostavno izgleda kao priča o smanjivanju i gubljenju žica. Ali nije sve baš tako jednostavno: otarasivši se nepokretne podloge i izmigoljivši se smanjivanjem dimenzija, koje ide uporedo sa jačanjem performansi, mobilni telefon se emancipovao i izgubio svoje okove – upravo poput knjiga koje nisu više vezane lancima za zidove monaških biblioteka – dobio je džepne dimenzije i počeo da kruži po svetu. Jemči nikad ranije viđene stvari, koje se sa starim telefonom nisu dale ni naslutiti.
                Počećemo jednom pričom pomalo u Ničeovom (Nietzsche) stilu, koji u Sumraku idola pripoveda kako se stvarni svet pretvorio u bajku. Ovde, pak, možemo da ispričamo kako je fiksni telefon postao najmobilnija stvar na svetu. Istorija ove mobilizacije i mobilitacije je već sama po sebi interesantna, budući da, strogo gledano, telefon treba da omogući komuniciranje na daljinu bez kretanja, a avioni, na primer, komuniciranje (uz pretpostavku da se radi samo o komuniciranju) kretanjem. Ovaj princip opovrgnut je čuvenom dijalektikom na osnovu koje je - kada je izmišljen telefon - zaključeno da ljudi više neće putovati, ali je gotovo istovremeni izum aviona učinio da se putuje još više. Danas putujemo vrtoglavo i sa sobom nosimo mobilni telefon, ugašen samo “u fazi leta” (ako smo u avionu, štaviše, u “aeromobilu”, što treba čitati kao “aereomobàjl”; ali to nije slučaj kad smo u automobilu, vozu ili na brodu – dok hvata – ili na mobilnom telefonu, uz pretpostavku da nam ga nisu oduzeli). Započnimo istorijat.

  1. Krenulo je sa fiksnim, najfiksnijim telefonom, crnim, prikucanim na zid (priča se stojećki, kratki razgovori, molim vas). Vezu jemče - u ogromnim prostorijama telefonskih centrala - radišne gospođice pod stresom koje još uvek možemo videti u filmovima.
  2. Zatim telefon postaje malčice nomad. Stoji na stolu, podnosi poneki lokalni pokret, po želji može da mu se doda produžni kabl, nešto je prijaznije boje (najčešće gugutka sive, u nekim slučajevima, koketno bordo).
  3. Telefon postaje polimorfan: veliki, stolni, ili manji, za noćni stočić. Najzad možete da odgovorite iz kreveta kad vas nazovu u cik zore (tipična scena iz krimića, “Čarli, imaš li predstavu koliko je sati?”), ili pred uspavljivanje.
  4. Prelazi se sa okruglog brojčanika na onaj sa tasterima. Zadugo su dva načina – recimo analogni ili digitalni, to je epoha u kojoj se pojavljuju prvi satovi sa brojkama namesto kazaljki – postojala naporedo. Zatim tastatura odnosi pobedu i kružni brojčanik postaje konceptualno zastareo, jer ne može da jemči mnoge funkcije telefona, posebno one vezane za pisanje (dok, viceversa, postepeno izlaze iz upotrebe digitalni i vraćaju se satovi sa kazaljkama).
  5. Telefon nije više prerogativ telefonskih kompanija. Može da se kupi svugde, u hiljadu oblika proizvedenih na Istoku (“azijski tigrovi” su se tako pojavili), košta malo i često funkcioniše veoma loše. To se dogodilo pre otprilike dvadeset godina i pri ponovnoj pomisli vas prođu žmarci od osećaja slobode izazvanog tom tihom revolucijom.
  6. Tihom, ali ne ćutljivom. Sada je svaka kuća prepuna telefona. Zvone svi istovremeno, svi u isti mah odgovaraju na pozive, svi istovremeno spuštaju slušalicu kako bi drugi odgovorili; u suštini više ne možete da razgovarate, ili ste zauzeti neprekidnim kolektivnim razgovorima, nekom vrstom nehotične, kućanske prethodnice telekonferencija.
  7. Kako bi otklonio neprilike, na scenu stupa cordless, odnosno rezidentni telefon (landline phone, seoski miš kojeg će pre ili kasnije isterati gradski miš), ali bez kablova: to je osvit mobilnog telefona.
  8. U međuvremenu se lekari i druge rizične kategorije opremaju ingenioznim spravicama koje ih obaveštavaju da ih je neko tražio. Zovu se “cercapersone”* i predznak su mobilnog telefona, najava onog “gde si”; obično je ograničen na informativne, a ne na emotivne funkcije: majku koja bi svome detetu prikačila pejdžer smatrali bi Torkvemadom (Torquemada)*.
  9. Za to vreme telefon putuje. Pojavljuje se u automobilu, skup k’o oko, ima ga i u avionu, preskup je, ali veoma uzbudljiv (u avionu sam, a telefoniram). Počinju da ga stavljaju i u vozove, ali suviše kasno; ponegde su u vagonima ostale prazne kabine, uspomena na vremena koja izgledaju tako daleka, jer je u međuvremenu stigao mobilni telefon.
  10. Da, stigao je, počinju da se proređuju telefonske kabine; telefonske kartice, amblem modernosti, postaju modernarijat i kolekcionistički predmet. Kao domaći zadatak, neka nešto stariji pokušaju da se prisete epohe u kojoj je za međugradski poziv iz kabine bilo potrebno pola kila žetona.

 

Tako započinje preobražaj kojim fiksni, na dramatičan način (priča je to o Davidu i Golijatu, ili o Jakovu i Isaiji), postaje dvojnik mobilnog, ili preciznije trči beznadežno za njim, poput vernog, ali nesrećnog psa. Sa svoje strane, mobilni postaje analogan kompjuteru, koji će se, pre ili kasnije, pomiriti sa sudbinom i priznati nadmoć mobilnog telefona. Ono što čitamo, dakle, nije samo dodatak Sumraku idola, nego i novo poglavlje Volje za moć.
Kažem upravo “volja za moć”, jer od 2002. godine na Zemlji ima više mobilnih nego fiksnih, mobilnih je više od dve milijarde, jedna impresivna vojska - zamislimo ih sve zajedno, kao vojnike od terakote kineskog cara… Preteća legija ne samo po broju, nego i po položaju… Pa, gde su svi ti mobilni telefoni? Dođe vam da odgovorite da je svih dve milijarde upravo u Italiji, štaviše, u vozu u kojem se upravo nalazite. Ali nije tako. Na primer u Africi, gde je fiksni, naravno, kuburio sa ustaljivanjem, ali pre svega sa širenjem, postoji osam telefona na sto stanovnika. Ova okolnost smanjuje takozvani “digital divide”, iliti, jednostavnim rečima, jaz između onog ko je spojen i onog koji to nije, jaz pretvoren u pitanje imanja ili nemanja mobilnog telefona. Elem, ispostavlja se da je to have or not to have mnogo lakše za rešavanje nego, pretpostavimo, instaliranje internet pointa “kroz pustinje i prašume”, rekao bi Henrik Sjenkjevič (Henryk Sienkiewicz), koji nije autor “gde si?”, nego “kuda ideš?”, tojest Quo vadis?. I naravno imamo mobilne telefone i na Gangu, a ne samo od Manzanaresa do Rajne.

Kako je govorio Manconi u Duhovima (Pentecoste), upućujući na jedan drugi “signal”, onaj Svetog Duha? “Quando segnal de’ popoli,/Ti collocò sul monte,/E ne’ tuoi labri il fonte/Della parola aprì./(…) Tal risonò moltiplice/La voce dello Spiro:/l’Arabo, il Parto, Il Siro/ In suo sermon l’udì.”* Ali ovde nije reč o čudu. Pre će biti da je u pitanju paradoks mobilnog telefona, čije širenje izgleda potpuno drugačije od širenja drugih čuda tehnike. Bez preteranog vraćanja u prošlost – na primer na jaz između onih koji su imali oružje od bronze i onih koji su imali oružje od gvožđa i žestoko lemali one prve – činjenica je da se automobili i avioni u onome što se nekada zvao “Treći svet” nalaze u vrlo lošem stanju. To, s obzirom na niske cene, nije slučaj sa mobilnim telefonom, što otkriva veoma zanimljive aspekte.

  1. Tradicionalne zajednice, koje sa sumnjom gledaju na, ili čak odbacuju, frižider (poput mormona), ili televiziju (poput islamskih radikalista), nimalo ne oklevaju pred mobilnim telefonom. Naravno, nastaju komplikovane situacije (gde je na snazi zabrana fotografija, mobilni telefon, ako je u pitanju videotelefon, može da bude problematičan). Quakers, tojest kvekeri, koji bi trebalo da drhte (to quake) samo pred Bogom, počinju da iskušavaju koliko duševnog bola može da izazove zvon mobilnog telefona.
  2. Siromašni tradicionalno nemaju pristup visokim tehnologijama, ali u slučaju mobilnog telefona to nije tako: možete da imate mobilni telefon, a da nemate dom, štaviše, možete ga imati upravo zato što nemate dom. Pokretno dobro par excellence može bez nekretnina; njegov vlasnik, pak, mnogo manje.
  3. Deca, uz pomoć mobilnog telefona i sistema weba i kompjutera uopšte, imaju pristup dobrima koja su od najviše vrednosti i za odrasle, poput štampanja, publikovanja, grafike, kreiranja web sajta ili dopisivanja bez roditeljskog nadzora. Ovo je, barem što se tiče pisanja, predvideo Platon kada je pisanje definisao kao paidia, tojest kao igru za decu. Ali ako igra zanima i odrasle, to je onda sasvim drugi par rukava,  i zbog toga što su deca bistrija i okretnija. Ne dešava se više kao u moje vreme, kada su nam govorili “vaša generacija će otići na Mesec”; kasnije nismo otišli, ali se podrazumevalo da ćemo otići kad porastemo, poput astronauta koje smo viđali na televiziji.

 

Subjekti.  Menja se objekt, a sa njim i subjekti, barem po izgledu. Kao što sam rekao “biti-na-mobilnom telefonu” izgleda sasvim drugačije od “biti-na-telefonu”: to je sasvim drugačiji Dasein.
“Biti-na-telefonu” predstavlja, sve u svemu, slučajnu činjenicu: još ne tako davno ste, primetivši da ste celo popodne “bili na telefonu”, mogli da se kajete zbog ove nenormalnosti. Nasuprot tome, sa mobilnim smo stalno na telefonu. “Biti-na-mobilnom telefonu” umnožava sablasti (“sve oko tebe”? Ne preterujmo: pre će biti: “sve utvare oko tebe”), kao što dobro znaju reklame koje vas danas uveravaju da, zahvaljujući poprilično unapređenom mobilnom telefonu, sa sobom nosite čitavu kancelariju. Kako bismo stvorili istu situaciju bez mobilnog telefona, trebalo bi da zamislimo svet u kojem na svaka dva, tri metra postoje telefonska kabina i poštansko sanduče koji su, poput Poruke Cara , namenjeni isključivo nama.
Kao smrt kod Hajdegera, mobilni telefon je samo naš: niko – po pravilu, razume se – ne može da odgovori na tuđi mobilni, baš kao što niko ne može da umre namesto drugoga, budući da je mobilni kao smrt, lična svojina koja nas prati poput senke. Jemeinigkeit, taj “uvek moj” karakter mobilnog telefona, možemo protumačiti bez forsiranja. U krajnjoj liniji neko može da zove na Perin mobilni kako bi pričao sa Lazom koji je sa njim, ali mu je mobilni ugašen ili “ne hvata”. Da ne pričamo o korišćenju tuđeg mobilnog telefona, čak i samo kako bismo odgovorili na poziv: potrebna je familijarnost, poverenje, gotovo prisnost (kao da koristite tuđu četkicu za zube ili, s obzirom da je pun podataka, kao da kopate po tuđoj torbi ili fioci); ili je potrebna snažna hijerarhija (zamislimo generala koji naređuje vojniku: ”dodaj mi tvoj mobilni telefon!”).
U “biti-na-mobilnom telefonu” radi se o sveprisutnosti i individualnosti: mogu svugde (sveprisutnost) da pronađem tebe i samo tebe (individualnost). Ovo je zaista ogromna transformacija. Ranije bismo izišli iz kuće i priča o telefonu se tu završavala. Sada nije više tako. Gdegod da si, mogu te naći, a važi i obrnuto. Elem, ako te traže i ne nađu te, ako ti je telefon isključen, to nešto znači. Ex silentio*, a to je ovde slučaj, mnogo se toga dâ zaključiti: mobilni je bio isključen od 10 do 12, imao je predavanje; imao je loš domet od 13 do 17, bio je u vozu; opet ugašen od 18 do 20, konferencija. Ali zašto je bio ugašen u 21? Ništa ne vredi ako kažemo da je nesrećnik bio mrtav umoran, ostaje istina da se iz tabele prisutnosti i odsutnosti može rekonstruisati čitav svet.
Ako odlučiš da ga isključiš kako bi radio u miru božjem, kako bi upražnjavao intramondansku askezu o kojoj govori Weber (kladim se da bi Žan Budenbrok* isključio mobilni telefon), može da te uhvati i osećaj krivice; itekako je teško nešto uspeti uraditi pored svih tih poziva, pa nije čudo što danas poslovni savetnici sugerišu menadžerima da ne čitaju mailove i da barem jedan dan u nedelji isključe mobilni telefon.
Zatim, i dalje zbog individualnosti predmeta, zvrc na fiksnom telefonu ne znači ništa (osim da su možda pogrešili broj), dok je na mobilnom sasvim druga priča: u najmanju ruku radi se o obaveštenju, ili čak o činu koji transformiše običan mentalni sadržaj (“mislim na tebe”) u društvenu činjenicu (“saopštavam ti da mislim na tebe”). Otuda čitava semantika i pragmatika onoga što bi u protivnom bilo u potpunosti uopšteno i asemantično: “nazovi me, nemam više kredita”, “ne zvrckaj previše u pogrešne sate”, i pre svega: “ne zaboravi da zvrc znači nešto samo nekome ko je već u nekom odnosu sa tobom, u protivnom nije ništa više od šuma”.
I kao što, nažalost, dobro znamo, pre svega iz priča o otetima, kada na mobilni telefon odgovori glas drugačiji od očekivanog, to najčešće nije dobar znak. Kao u tragičnom događaju od pre nekoliko godina: u Transjordaniji bila su oteta dva izraelska vojnika; žena jednog od dvojice zove da pita “gde si?”, a terorista joj odgovara “sve je u redu, upravo smo zaklali vašeg muža.” Trenutna odmazda: inteligentna raketa pogađa uglednog Palestinca navođena signalom njegovog mobilnog telefona. Pomislite i na slučaj Đulijane Zgrene (Giuliana Sgrena)*: koleginica je zove, čuje samo urlik i ubrzane korake po kiši; tako je svet saznao za vest o otmici. Nekoliko dana kasnije, opet sa Zgreninog mobilnog telefona, novinarka prima poziv: arapska muzika, možda poruka koju treba dešifrovati.
I u normalnom životu ravnamo se prema novim prilikama. Prilagođavaju se i oni koji odluče da ne koriste mobilni telefon, svrstavajući se tako u specijalnu kategoriju, u indijanski rezervat. Do pre samo nekoliko godina predstavljali su tihu većinu, a sada su poput Japanaca na ostrvu, koji ne znaju da je rat završen, baš zato što nemaju mobilni telefon. Od ostalih slučajeva, među normalnima, ima i onih koji nemaju više fiksni, nego samo mobilni telefon. Neki fiksni koriste samo za internet, ali će možda i to, sa razvijenijim i moćnijim mobilnim telefonima, uskoro biti čista arheologija. Naposletku ima i onih koji, ne zna se još koliko, istrajavaju u amfibijskom korišćenju fiksnog i mobilnog, ali možemo se opkladiti da će na kraju prevladati mobilni. U ovim slučajevima, pak, nastaju posebno zanimljive situacije koje bismo mogli da krstimo, visokoparnim i akademskim rečnikom, kao fenomenologiju moralnog i psihologiju komunikativnog delanja, ili možda čak kao teoriju subjektivnosti i intresubjektivnosti. Sve u svemu, krupne stvari. I ovde bi nekoliko napomena trebalo da bude dovoljno.

  1. Ako zvone i fiksni i mobilni, na koji od dva prvo odgovarate? Neko bi rekao: na mobilni, jer sigurno znam da je za mene. Drugi bi se usprotivio: na fiksni, jer je institucionalnije, kao nekadašnji telegrami. Tako izbija sukob između dve vizije sveta, između egzistencijalista privučenih Jemeinigkeit-om i fanatika trećeg lica, sveta viđenog izvana.
  2. Zastarelost telefonskih sekretarica. Ako imate mobilni telefon, nemaju više mnogo smisla: ili su vas našli na mobilni, ili su vam ostavili poruku na sekretarici mobilnog telefona. Štaviše: proganjaju vas porukama koje vam saopštavaju ko vas je i kada tražio; što je i sekretaricu na mobilnom učinilo zastarelom. A da ne govorim o poruci koja vam saopštava da je “korisnik” iznova dostupan: kao što smo rekli, veliko oko vas špijunira, samo što ima oblik uha.
  3. “Daću vam ga” bila je jedna od najčešćih fraza. Kada bi zazvonio kućni telefon, neko bi odgovorio, ali poziv ne bi bio za njega. “Daću vam ga”, urlik dozivanja i taj neko bi došao. Od čitavog tog dramoleta, u sećanju najmlađih, nema više gotovo ni traga. Prisutnost koja je u prvom slučaju izgledala izmeštena, ovde rezultira, misaono, kao posvemašnja. Ne toliko “sve oko tebe”, nego “svi oko tebe”, koji te progone.
  4. Ovo smo predvideli: “Halo, kuća Hajdeger? Mogu li dobiti Martina?” još jedna je fraza koja odlazi u penziju, i ne samo zbog povećanja broja samaca. Bilo bi čudno kad bi neko nazvao na mobilni i postavljao pitanja ovog tipa (čudno i, iskreno rečeno, uznemirujuće: meni se to jednom dogodilo, jedan me neko nazvao na mobilni: “Halo, kuća Feraris?”, i jeza me je prošla niz kičmu: mislio je da živim u mobilnom telefonu?). Mobilni telefon se ne nalazi u kući, nego u džepu osobe, to je ona osoba tamo, broj telefona je šifra ličnog imena, i upravo su imena ono što zovemo.
  5. Telefon koji zvoni u prazno - eto još jednog iskustva koje odlazi na odlagalište. Uprkos svemu, naviknuti kakvi jesmo, da uvek nekoga nađemo, unervozimo se kad nam to ne pođe za rukom. Najzloslutnija fraza je, kao što sam napomenuo, “traženi korisnik trenutno nije dostupan”, ali na kraju krajeva i “mogao bi biti zauzet drugim razgovorom” uopšte nije za šalu.
  6. Dvoje šetaju ulicom i pričaju. Iznenada zazvoni mobilni telefon i jedno od dvoje počne da priča, sa mimikom prilagođenom trećem odsutnom, a ne njegovom prisutnom ex sagovorniku. Dobro pitanje bi bilo: gde se tačno nalazi onaj koji je odgovorio na mobilni telefon? Isto važi i za onog koji naizgled priča sam sa sobom – “de per lu”, kao u pesmi Janaćija (Jannacci) – i što se možda ne shvata na prvi pogled, jer ima slušalice.
  7. Izolovanost stvorena vezom može biti i stvar svesnog izbora, manje-više kao kada nekome, kako bismo se od njega oprostili, kažemo “vidimo se”. Što znači: “vidimo se kasnije, što kasnije moguće, u svakom slučaju ne ovde, ne sada, ne u momentu i na mestu gde se doista vidimo”. Elem, sa mobilnim telefonom možete da uradite istu stvar: odjednom nas neko drugi zove i zbrišemo. Otuda rastuća ljudska nepovezanost stvorena telefonskom povezanošću, koja može da se sažme u tri scene: 1) Mika i Pera razgovaraju; (2) Mika priča sa Perom, Pera razgovara mobilnim; (3) I Mika i Pera su na mobilnom, i lakunoć.

 

Znanje. “Enigma prisluškuje sve, od glasova do telefonskih razgovora, sms-ova, mms-ova, mail-ova i internet sajtova. Sve je digitalizovano, pohranjeno na hard disk sa backup kopijom radi zaštite od smicalica i može odmah da se uruči policiji i sudijama u njihovim kancelarijama udaljenim nekoliko metara ili stotine kilometara: potoci šifrovanih podataka koji putuju za to namenjenim linijama sa obe strane zaštićenim lozinkom. Sve se može pregledati internetskim pretraživačima i dostupno je različitim istragama, a otkriva da li se mobilni telefon koji je koristio pretpostavljeni islamski terorista ponovo pojavljuje u istrazi o drogi, tako što prepoznaje broj, kompjuter, neku reč.”
Na ovoj tački, jedino nam preostaje da konstatujemo kako je “halo, ko je?” pitanje iz nekih drugih vremena. Na početku sam sugerisao da “gde si?” univerzalizuje pitanje “odakle zovete?” iz televizijskog kviza, sa krucijalnom razlikom što je ovde pitanje upućeno onome koga zovemo, a ne onome koji zove. Ako bolje razmislite, stvar je komplikovanija u više smislova.
Premda smo izgubili izvesnost oko lokacije našeg sagovornika, budući da može biti svugde (doslovno svugde u svetu, sa najnaprednijim i najskupljim mobilnim telefonima može da bude i na Severnom polu, postoji mnoštvo reklama koje to dokazuju), stekli smo nekada nezamislivu izvesnost u pogledu njegovog identiteta: kad nas nazovu pojavi se ime našeg korespondenta (da se poslužimo terminom dragim telefonskoj birokratiji), i možemo da odlučimo da li da mu odgovorimo ili ne odgovorimo, bez pribegavanja funkciji filtera koja je nekoliko godina bila povlastica (ili prednost) telefonskih sekretarica.
I kao što smo videli, postoji i obećanje apsolutnog znanja, barem za neke, recimo za Velikog Brata. Istina je da mi kao privatni korisnici nemamo pojma gde se nalazi naš sagovornik, upravo zato to moramo da ga pitamo. Ali to nije tako za druge, na primer za telefonsku kompaniju. Oni savršeno znaju gde smo, iako uglavnom na to ne daju ni pet para. Znaju to sa približnošću, ako se ne varam, od 100 metara. Stvar, kao što je poznato, dobija na važnosti kada nekoga treba pronaći (sećate li se starih filmova u kojima je trebalo odugovlačiti na telefonu kako bi se saznalo gde je, naprimer, begunac ili otmičar?). Sada odmah znaju gde je. I stvar se tu ne završava. Sav telefonski promet, e-mailovi i sms-ovi, negde se registruju i čuvaju. Obično se kaže (i izgleda da je istina) da je CIA registrovala čitavu Vavilonsku biblioteku naših razgovora, ogromnu svetsku mrežu ćaskanja i prepiski (da s tim zaista kasnije nešto može da uradi, to je drugi par rukava). U svakom slučaju, činjenica da su je registrovali i nije tako loša, jer, kao što kažu, “nikad se ne zna”, u budućnosti ta ćaskanja mogu da se pokažu korisnim.
Ali apsolutno znanje može se očitovati i u pristupačnijim i relativnijim aplikacijama, spremnim za upotrebu, kao u slučaju austrijskog sistema HAPO - skraćenica za HAndel und POlizei, “Trgovina i Policija” – kojim je 460 policajaca povezano sa 300 preduzeća različitog tipa (prodavnice, banke, benzinske pumpe). Ma kakav Meternik (Metternich), Silvio Peliko (Silvio Pellico) i Spilberg (Spielberg)! Ovde se drži do brzog i konkretnog: neko uvali lažnu novčanicu u novinarnici, prodavac to prijavi policiji, koja obavesti ostale trgovce, i krivca pronađu posle pola sata, na primer na benzinskoj pumpi, dok pokušava da napuni rezervoar do vrha novcem kućne izrade.
U još manjoj razmeri i još oskudnijim znanjem, odista krajnje odomaćeno: studentima škola raznih stupnjeva i ustrojstava nude se novi izvori za prepisivanje na proverama i ispitima. Prepisivanje ne samo informacija dobijenih putem komunikacija – čak i rezultati kontrolnog iz matematike koji je fotografisan i poslan od jedne do druge klupe – nego i zahvaljujući mobilnom telefonu koji je napunjen beleškama i pretvoren u Binjami*. Stvar za sobom povlači žalosne docimološke posledice (teško je otkriti prepisivače), iako su naizgled pedagozi i profesori najviše zauzeti sprečavanjem studenata da ispod klupa jedni drugima šalju sms poruke koje na veliko prevazilaze granice teme obrađene na predavanju, i, barem u tradicionalnom smislu, znanja. Premda je neizlečivi optimizam ljudskog bića razvio projekte usvajanja mobilnog telefona u programima obrazovanja na daljinu.
Ali spuštajući se još niže (ili možda uspinjući se, nikad se ne zna) na lestvici znanja, postoji jedno saznanje ugrađeno u mobilni telefon koje podstiče na razmišljanje svakoga ko ima, ne baš Enigmu, nego telefon za zvanje mobilnog telefona. I zaista, telefon je predmet koji se poziva, koji može da se nazove kako bismo shvatili gde je završio, dakle, postoji znanje gde je predmet. Za razliku od svih ostalih predmeta za koje se čini da uživaju u skrivanju, mobilni telefon sarađuje, dozvoljava da bude pronađen, sve u svemu, odgovara jasno i glasno na pitanje “gde si?”, i to možda tonovima Biseove Karmen: samo ga treba pozvati (otuda prikraćenost u situacijama kada ne možemo da pronađemo automobil na parkingu: da bar možemo da ga nazovemo mobilnim!). Ponekad, pak, (filmovi su već iskoristili ovaj izvor), skupa sa mobilnim pronađu i vlasnika, mrtvog, u prtljažniku automobila. Ali to je, na sreću, neka druga priča.
Nemamo samo slučaj saznavanja gde se nalazi on, mobilni telefon, ili onaj drugi, preminuli korisnik; mobilni telefon, upravo kao i satelitski navigator ili skromni japanski mogi,u igrama pronalaženja, o kojima sam ranije govorio, može da nam kaže gde smo u svetu; sve u svemu, može da odgovori na Šelerovo (Scheler) pitanje o položaju čoveka u kosmosu, ili na druge upitnosti Žila Verna (Jules Verne), čiji likovi (pomislite na Voyages extraordinaires) traće more vremena na utvrđivanje - uz pomoć još uvek arhaičnih instrumenata – toga gde se, dođavola, nalaze u tom momentu.
Scira Aude!, “usudi se da spoznaš!”. Pa ipak, znati ko te zove, gde je, ko te zvao dok si pričao sa drugim ili nisi čuo poziv, koliko ti je kredita ostalo, itd. može da izazove, kao kolateralnu posledicu, jednako važan osećaj neznanja, u drugim vremenima bukvalno nepojmljiv. Kao što rekoh, teorijski nestaje mogućnost nekadašnjih anonimnih poziva, s obzirom da se na mobilnom pojavljuje ime ili broj onoga ko zove. Sušta istina. Ali upravo zbog toga, kada se pojavi natpis “nepoznat” ili “privatan” obuzme nas nemir. Ko bi mogao da bude? Elem, ne pre tako mnogo godina ušli bismo u kuću i čuli kako telefon prestaje da zvoni: teško da smo se pitali “ko bi mogao da bude?”. Zvaće ponovo. Baš kao što će ponovo zvati svi oni (možda čitava armija) koji su zvali dok smo bili napolju i o kojima stari bakelitni stvor nije sačuvao nikakvo sećanje.

S italijanskog preveo Ivo Kara-Pešić

* U bukvalnom prevodu tražiljude. U Srbiji se ustalio naziv pejdžer (prim. prev).

* Tomas de Torkvemada (Tomàs de Torquemada, 1420-1498), ozloglašeni španski inkvizitor (prim. prev).

Đuzepe Turani (Giuseppe Turani), “la Repubblica”, 15. decembar 2003: “U pitanju je wi-fi telefon. Nisu više potrebni kablovi, ni onaj glomazni predmet na stolu. Novi telefon je pred nama. Puni se pomoću kabla, baš kao i mobilni telefoni. Prednosti su višestruke: nije uopšte glomazan, pokretan je (u okviru kancelarije, što može biti i čitava zgrada). Ako idete do kolege, jednostavno ga stavite u džep i možete da odgovorite sa bilo kojeg mesta, i, naravno, da razgovarate. Wi-fi telefon je neka vrsta kancelarijskog mobilnog telefona. Gotovo je sa starim telefonom, stiže ovaj, mnogo jednostavniji i zgodniji.”

Uzmimo samo Telecom-ovu tužnu priču o “Fidu” koji se pojavio krajem devedesetih (što će reći, i ovde vrlo prigodno zvuči, na kraju prošlog veka). Bio je to cordless spojen na kućnu liniju, ali sa mogućnošću prijema u čitavom gradu. Život mu je bio kratak i bedan – mobilni ga je porazio kao nemački tenkovi brigade poljske konjice 1939-e. Predavši se, jadni se Fido vratio u kućicu i sveo na obični cordless koji funkcioniše između kućnih zidova. Iz uzroka njegove propasti može se izvesti zaključak o moći mobilnog telefona koju ćemo analizirati u sledećim poglavljima: pomoću Fida nije moglo da se piše; Fido nije bio ličan (ako bi neko izašao iz kuće sa Fidom u džepu drugi bi ostali bez telefona, i morao bi da prima njihove pozive, bez mogućnosti pribegavanja onom “odmah ću vam ga dati”); Fido je potpadao pod krhke, ali opstojeće kriterijume politesse fiksnog: ne zove se posle deset uveče, ne zove se u vreme obroka, poštuje se primirje sieste. Sve to je nestalo sa mobilnim; sad se kaže “nazvaću ga, ako spava, mobilni će mu biti isključen” (nije uvek tačno! a šta ako ga drži uključenog?). Iz žrtvovanja Fida nastao je, uprkos svemu, jedan drugi oblik parazitizma fiksnog u odnosu na mobilni, tojest fiksni telefoni sa kojih mogu da se šalju sms-ovi. Ovde, iznova, fiksni šipči za mobilnim, za jednim njegovim naizgled anomalnim, ali trijumfalnim svojstvom.

* Kada te znak naroda/Na Goru smestio/I izvor reči navestio/Na usnama tvojim, (...) Tada se mnogostruko/Glas Duha razleže:/Arapin, Parćanin, Sirijac/U njegovoj ga propovedi začuše (prim. prev).

Fedar 277 e.

Kafka 1919: 230: “Car – govori legenda – poslao je tebi, pojedinče, bedni podaniče, malena senko skrivena na najvećoj daljini od carskog žarkog sunca, baš tebi sa svoje samrtničke postelje Car je poslao poruku”. 

Na osnovu evropske direktive, korisnik koji promeni telefonsku kompaniju ili kupi novi mobilni telefon, ima pravo na zadržavanje starog broja, što nova kompanija mora da jemči bez dodatnih troškova. A da ne pričamo o tržištu gadgeta za personalizovanje mobilnog telefona: posebna melodija, zavisno od toga ko zove, boja, ornamenti. U Japanu svi mobilni telefoni imaju kukicu na koju mogu da se zakače takozvani strap: razne vrste visuljaka – ima ih firmiranih od 4000 jena (oko 40 eura) pa naviše… Sve u svemu, svako želi da ima jedinstven mobilni telefon, mobilni telefon samo naš i uvek naš.

* Iz tišine (prim. prev).

Garant za privacy Stefano Rodotà s punim pravom je stavio na dnevni red ovu novu okolnost. Zahvaljujem se Pjer Đuzepeu Monateriju (Pier Giuseppe Monateri) koji mi je ovo naznačio.

* Johan Žan Budenbrok (Johann Jean Buddenbrook), junak iz Manovog romana Budenbrokovi (prim. prev).

Kako sugeriše moj student Davide Graso (Davide Grasso): “U fenomenologiji mobilnog telefona (i moralnog delanja) koju ste nam prikazali, nije data velika važnost običnom pozivu, shvaćenom kao pojedinačno ‘zvrckanje’ (u beogradskom slengu “puštanje mace”, “puštanje identifikacije” ili “cimanje”, prim. prev), ali smatram da je važno iz dva razloga, od kojih zavise dve različite situacije:

  1. Sastanak: ako me zvrcnu kao odgovor na sms u kojem sam napisao “je l’ ok u ponoć u uobičajenom pabu?”, zvrckanje je kako pristanak tako i obećanje, predstavlja, dakle, društveni predmet bez ikakve uloge glasa ili abecede, samo uz pomoć traga, registracije u memoriji (aparata). 
  2. Udvaranje: zvrc osobi kojoj se udvaramo zamenjuje, ali i znači, more pisanih i izgovorenih reči (često na mnogo bolji način), i ko ga primi može čak i više da mašta; ovo mi izgleda veoma zanimljivo zato što se odnosi na trag i, ako sam dobro razumeo, njegovo značenje, na différance; osim toga, primiti na mobilni ovako minimalan trag može da stvori realne nade i maštarije, koji će možda rezultirati sastankom, odnosno društvenim predmetom.”

Ovo ne važi samo za torinske pabove: ista ovakva semantika i pragmatika zvrckanja, diktirana jasnim ekonomskim razlozima, postoji i u pod-saharijanskoj Africi, upr. Donner 2005.

U izraelskom društvu širenje mobilnog telefona često je povezano sa sigurnosnim motivima, upr. Cohen i Lemish 2005.

* Slučaj otmice italijanske novinarke u Iraku koji je izazvao ogromnu medijsku pozornost (prim. prev).

“U imenima mi mislimo” mudrovao je Hegel (1830, § 462), napomena; danas bi se moglo dodati: “u imenima mi zovemo, ne više u brojevima.”

Luka Fazo (Luca Fazzo), “la Repubblica”, 17. novembar 2004, o sistemu prisluškivanja Telecom-ove proizvodnje  instaliranom u državnom tužilaštvu u Kampobasu (Campobasso).

Treba, dakle, žigosati sadizam nekih telefonskih kompanija koje šifriraju broj čak i za obične korisnike; ili barem izgleda kao sadizam, ali je istovremeno razumljivo to legitimno nastojanje da se očuva tajnost.

Graf 2005: 99-100.

*Minijaturne knjige napravljene po zamisli Ernesta Binjamija (Ernesto Bignami), osnivača izdavačke kuće Bignami. Knjižice obrađuju, na sintetičan način, argumente predviđene programima ministarstva za obrazovanje (prim. prev).

Pogledaj eseje sakupljene u Nyìri, priredio, 2003a, monografija na temu.

Ili Auditel, ako se uzme u obzir porast pribegavanja sms-ovima u televizijskim glasanjima.