Jesen 2010

  Šuma
  Živojin Ivković
 
 

Zimski dan, dok se veče približava, onako kratak, tone u sivilo. Potištenost se oseća u zraku jer se noć pritvorno prikrada.
Simon je još uvek u šumi, dugo je šetao i oseća umor. Želi još za videla da je napusti. Bazanje po mraku među stablima i kroz šikaru pretvorilo bi se u lomatanje i bauljanje; ne bi mu nimalo prijalo. Hladan vetar bije mu u grudi i lice, otežano diše; oseća se sputanim i pomalo izgubljenim.
Stao je i osvrnuo se; pokušava da utvrdi kakav beleg ne bi li se kako snašao u bespuću. Na koju stranu da krene? Priziva pamćenje, pokušava da obnovi u mislima svoje kretanje. Sećanje je nesiguran svedok svih njegovih lutanja, pa i ovog.
Pogledom traži sunce ne bi li se odredio u prostoru. Zalud. Nema ga. Nebo je prekriveno tmastim oblacima.
Šapat koji izranja neznano kako iz dubine šume i šunja mu se iza leđa privlači mu pažnju. Uznemirava ga. Isuviše duboko je zašao u nedra planine da bi nabasao na kakvo ljudsko biće, makar i slično sebi. Zar bi se iko još lomatao ovim jarugama.
Da nije kakva zver? No zveri ne šapući – već riču, arlauču i zavijaju; a ovo je šapat, tih i nerazgovetan – kao da je ljudski.
Okrenu se i pogleda u pravcu iz kojeg je bio ubeđen da dolazi glas. Nikoga nema: ni ljudi ni zverinja. Ipak, čuo je glas, nije mu se pričinilo. I bio mu je poznat, podseća ga na nekog. Očajnički se napreže. Ipak, ne doseća se mada mu je odgovor tu, pred njim, na dohvat ruke.
'Zar opet', očajno se pita. 'Zar opet ti košmari, sada i na javi'.
Sve se kreće oko njega, i vazduh, i magla koja se u pramenovima razvlači, i modra voda zaostala među stenama i kvrgavim korenjem hrastova i bukava, i zvucu, daleki krici, lepet ptičijih krikla, huk vetra koji se razbija o stenje, šum lišća, škripa zapetih grana pod udarima vetra, jauk umornih stabala koja teško odolevaju oluju - i vremenu. Prolaznost. Muti mu se svest. Trne mu vilica, koči se. Senke se izdužuju i krive, lelujaju poput vlati trave na vetru; kidaju se i poput zmija gamižu i nestaju u šikari. Nesiguran je; kako da veruje sopstvenim čulima? Očaj ga prati otkako je Katina mrtva. I košmari. Predaje se i prepušta šumi; vreme staje, tone i gubi se u tamnom vrtlogu. Prostor trperi; čuje šištanje guja, pritiska ga udaljeno bubnjanje. Oseća bol u glavi, nepodnošljiv poput Katinine smrt; rukama pritiska slepoočnice – želi da spreči pulsiranje inače će mu se raspući lobanja. Pada na kolena; opalo lišće lebdi oko njega, vetar ga kovitla. Slika se razvlači, kao i zvuci; kretanje uvelog lišća se usporava – zaustavlja se; lišće lebdi, jasno vidi tamne, kao rđa crvene žile na zlatnomrkim listovima. Opaža jasne tamne mrlje truleži na njima. Bubnjanje jenjava, kao i bol u glavi. Iznenada do njega dopiru neki drugi, jedinstveni zvuci, neponovljive harmonije, sferične, lebdće, teške; rastaču se ispunjavajuči ga željom da zaplače. Zvuk se širi među lišćem, među povinutim i poleglim vlatima trave, među kamenjem, među korenjem hrastova; harmonije pulsiraju - poput magle se kotrljaju, odlaze, nestaju, potom mu se vraćaju i iznova ga preplavljuju. Kao da Katina peva. Tuga pleše u njemu. Oseća je u grudima, skoro kao bol. Ćuti. Onda naglo nestaju zvuci, kao i osećaj njihovog postojanja. Svetlost trne. Kapci su mu otežali; tone u san, ili to gubi svest?
Vetar razvejava snežne pahulje po šumi, uteruje ih u krošnje, među grane, među suvo neopalo lišće boje rđe. Kao začaran, pred očima mu iskrsava zapis, ogroman hrast u čijoj gruboj kori je urezan krst, kao utisnut. Kroz krošnju odzvanja huk vetra; vrtložene pahulje oblikuju odraz pulsirajućeg, upečatljivog lika. Simon ne može da se pokrene niti pogled da odvoji od prizora. Posmatra lik; poznat mu je - jedva mu dopire do svesti sopstvena misao kao da njime nekakve sile gospodare: izdaje ga sopstveni um. Vidi dugu tamnu kosu prošaranu srmom, kao najfinijom mavarskom čipkom, začešljanu i uljem zalizane pletenice u čijim pletivima se naziru kristali, belo lice, zategnuto i sjajno, bez bora, tamne oči, duboke i tužne, stisnute usne. Bol.
'O, Bože', jauknu Simon.
U vazduhu otkriva nežne tragove mirisa jasminovog ulja.
'Haluciniram', brani se.
Obmanjuju li ga to sopstvena čula? Napreže se, protivi se sopstvenom propadanju, pokušava da dosegne svesnost, da se seti imena lika čija prikaza lebdi nad njime.
Čuje glas, dozivanje i zna, to njega doziva. Zašto njega?
Senke nestaju, obrisi postaju jasniji. Prikaza? Da li je to šumski duh ili čovek?
'Ludim li ja to?', pita se, no nema kud da pobegne.
  Vitka i još uvek nedovoljno jasna, na momente prozirna pojava mu prilazi, osmehuje se. Oseća razdiruću bola u grudima.
'Nemoguće, to ne može biti', zaječa, 'haluciniram', ubeđuje sebe. 'Ne može biti. To nisam ja.'
Iznenada se smrče i prekri ga magla. Tišina zavlada. Beskrajno iščekivanje nepoznatog.
Onda na mah sve se promeni: i vetar je stao i magla je nestala, i stenje takođe, i obris gorja u daljini je nestao. Prikaza nestaje.
Pred Simonom je samo staza prekrivena ugaženim lišćem; stoji raskrečenih i povijenih nogu, palcima pritiska slepoočnice ne bi li osetio bol, ne bi li ga bol probudila iz sna.
Napetost opada. Sve mu je očiglednije: zalutao je. Šuma je unaokolo, vazduh struji, vlaga mu prodire do kostiju; izgubljen je i ludi. Pred njim je staza prekrivena lišćem.
Nebo se sklopilo, kao da dolazi oluja. Straše ga daleki urlici kurjaka. Pokušava da se sakrije od nadolazećeg nevremena koje preti i sablasnih urlika. Ne može da pronađe put, sve mu staze izgledaju podjednako nepoznate. Hrastove šume se rastače i nestaje u isparenjima. Vazduh drugačije miriše. Nasumice se kreće, spotiče se i pada, diže se i nastavlja dalje bauljajući, dere dlanove o kamenje, trnje mu se zariva u meso, grane ga šibaju po licu.
Konačno, izbija na čistinu; pred njime je pitomina i napuštena bela kuća debelih kamenih temelja sa čađavim, drvenim čardakom. Čini mu se poznatom. Prilazi joj, penje se uz basamke i kroz odvaljen zid ulazi u nju. Po sobi je razbacan polomljeni nameštaj: metalni vojnički krevet sa istrgnutim žičanim madracem, istruleli vuneni dušeci na podu, iscepane i zgužvane krpare, drvena stolica sa naslonom i sa tri nogare i provaljenim sedalom bačena u kut sobe kraj prevrnutog sola; na zidu još visi petrolejka. Prozori su davno izvaljeni, kao i ulazna vrata koja vise o jednu zarđalu šarku; primećuje da su i okna razbijena – srča je po podu. Na zidu visi ram sa velikom crno-belom retuširanom fotografijom; opasno se naherila, iz nje je staklo davno ispalo ili ga je neko izvadio. Na gornjoj polici praznog ormara stoje nekoliko prašnjavih starih dnevnih novina i jedna plava kartonska fascikla sa preklopkom ispod njih.
Simon preskače hrpu otpadaka i prilazi ormaru, sklanja novine i uzima fasciklu; dlanom uklanja naslage prašine. Kaširani karton miriše na buđ. Drži u rukama prašnjavu i od vlage i duga stajanja otežalu fasciklu mekih i iskrzanih ivica; debela je i dodatno unakrst povezanu kanapom. Sa naporom pokušava da odreši čvor; potom razvezuje nekada belu traku i konačno - rastvara korice. Ukazuje se tanki, skoro providni araci plavičastosive hartije, ispisani krasnopisom, sada već jedva vidljivim mastilom. Čita naglas i oseća vibracije sopstvenog glasa, reči plove nad razastrtim ostacima sećanja; sada zna, čudno, nekad davno to beše njegov dom.
Pod podrhtava, hartija u njegovim rukama bubri, preplavljuje ga i uvlači u sebe, pretvara se u simbole, u slova. Simon se opire, pokušava da se iskobelja, no sve više i brže tone u žitku masu i nestaje, batrga se i sudara sa drugim, očajno primećuje – nebrojano umnoženim, njemu identičnim telima koja poniru u bezdan i on sa njima. Odnekud dopire šištanje, zvuci ga zaglušuju, svetlost zaslepljuje – oseća snažnu bol u slepoočnicama; zvuk i svetlost vibriraju – vene mu bubre do pucanja. Pušta krik.
Simonu trne svest, opušta se i kao gubi svest, primećuje da zvuci tihnu i nestaju, da huk vetra zamire a svetlost trne. Kao da je vreme stalo.
’Konačno: tišina i mir’, zaključi zadovoljno.  
Oseća da tone. Prija mu ovaj iznenadni spokoj, tako topao i satenast; Okreće se na bok i skuplja, podvija noge podase, kao nekad, kao dete, kao fetus. Toplo mu je; uspavljuje ga mekota. Čuje Katinin glas; to ga ona doziva k sebi. Ma, hoće, doći će, kako bi inače, samo je nešto umoran; planina ga je iscrpla.
„Ma, dobro, drago moje dete“, odgovara joj šapatom, „dolazim, samo malo do se odmorim, da dremnem pa ću doći.“

  

Odlazak

Zima je i hladno popodne, magla se povukla mada izmaglica opstaje nad rekom. Simon je od prepodneva na adi; šeta u miru koji mu pruža priroda, jedva da čuje blagi žubor vode.
Nakon srčanog udara, Simonu je lekar preporučio šetnju; od tada postala mu je navika. Prvo je tumarao ulicama naselja, potom je sve dalje odlazio. Čim bi mu jedna staza dosadila, tražio je novu. Tako je udaljavajući se od kuće, otkrio adu. Posećivao je isprva ređe, kasnije su njegove posete učestale. Bio je opčinjen rekom. Tako je zavoleo i adu, njen mir i boje koje su njom ovladavale s jeseni - poticale su u njemu elegična osećanja. Zima mu je velikodušno poklanjala reku i adu, samo njemu, nije morao da je deli ni sa kim.
A onda - ubijena je Nastasija – njegova jedinica.
Izbegavajući ljude prestao je da šeta. Njihovu životnost doživljavao je kao bahatost, povređivali su ga; vreva ga je podsećala na život koji je njegovom detetu uskraćen jednim revolverskim hicem. Povukao se i osamio. I grad je napustio, odselio je. Postao je usamljenik živeći u prošlosti; sa sadašnošću nije znao šta bi.
Nakon više godina ponovo šeta adom. Dođe kada osteti potrebu i kada adom caruje tišina; da mu šum vode potisne misli koje mu u dušu unose nemir - nečesto.
Dugo je na adi. Nije bitno: nikuda se ne žuri, niko ga ne čeka.
Kreće se stazama koje se provlače kroz ogoljenu šikaru prateći reku. Korača kao utvara među vrbama prateći obalu. Zemlja oporo miriše. Tragovi njegovih stopala jedini su dokaz njegovog postojanja.
Promatra vodu, bez reči, bez misli. Reka mu pruža zaborav. Miriše tenja. Gode mu prigušeni zvuci reke; utapaju ga u nemisao, potiskuju sećanje. Talasi nežno miluju obalu kiteći je naplavinom lišća; svojim skakutavim kotrljanjem uz nasip i žuborom oslobađaju ga mučnine. Glatka i staklasta površina reke ritmom svojih talasa umiruje ga. Trudi se da taj tren produži u nedogled.
Lagano korača kroz gust prepletaj vrbovih grana; ne oseća hladnoću, crna odora upija svaki zalutali sunčev zrak. Vetar nije jak pa ga mraz ne štipa za obraze. Katkad prhne usamljena ptica remeteći tišinu. Prvo čuje lepet, tren kasnije je i vidi kada ga preleće i nestaje. Potom opet ovlada mir.
Sustiže ga umor; koraci su sporiji, noge teške. Usporava, diše duboko. Oseća kako mu se hladan vazduh razliva grudima. Lagano mu se vraća snaga dok se graške znoja suše za vratom. Stenjući se zaputi uzbrdo ka nasipu. Teško hoda, isprekidano i soptavo diše. Popevši se zastade i osvrnu se ka reci i zagleda u nju, da upamti krajolik.
Oseti bolno grčenje u grudima - zastenja i zguri se, pusti kratak i prigušen jauk. Čeka da bol mine. Vreme promiče, bol se povlači. Ispravlja se sporo. Umorno upire pogled u nebo; nemo širi ruku kao da pita: Bože, zašto me ne uzmeš?
Oseća se poraženim. Nesigurno korača. U potrazi je za odmorištem. Vreme beskrajno sporo protiče. Nailazi na klupu i spušta se na nju. Oko njega je zaglušujuća tišina. Sunce ga uspavljuje. Oseća blizinu sna. Ugodan utisak isčekivanja trena u kojem bi utonuo u topao i mirišljav san. Pomisli: nije li možda takva i smrt. Kako bi samo da ga nema. Oseća razlivanje vremena; širi se, kao da želi da ga sasužnji. Čuje muziku; dopiru zvuci i harmonije, kao da su i one sferične, lebde, rastaču se ispunjavajuči ga željom da zaplače. Prepoznatljiv glas pevačice. Zvuk se gubi, harmonije se razvlače kao magla, valjaju se i nestaju, potom se vraćaju i iznova ga preplavljuju. Tišina peva. Tuga pleše u njemu, oseća je u grudima, skoro kao bol. Zvuci potom nestaju. Za njima ostaju slike prošlosti, iznenadne i u naletu, ranjavaju ga sada kada je zatečen, bez odbrane, kada ih nije očekivao; poput duhova ga saletću, damaraju njegovom utrobom i odlaze ostavljajući ga izmučenog i slomljenog teretom sećanja.
Iznenada hvata odsjaj sunca prelomljenog preko drhtavog mreškanja vode: površina reke u pokretu, igra sićušnih talasa i zlatnih niti sunca. Nije li to spokoj za kojim žudi; uroniti u tišinu reke i prepustiti joj se - utonuti.
Urlik sirene parobroda trže ga: kao pucanj iz ostataka sećanja.
Dugo je nepomičan, postaje hladno. Studen mu se uvlači u kosti.
Smrkava i noć se približava. Ustaje i kreće, želi još za videla da napusti adu. Vetar kovitla peševe kaputa nedozvoljavajući mu da se bez napora kreće. Tetura se kamenom stazom ka pristaništu i čamdžiji.
Suton se spuštao kada je šajka pristala uz drugu obalu i on izašao iz nje. Krenuo je stazom ka automobilu na pustom nasipu.
Nije mu se išlo kući a nije znao kuda bi. Želeo bi sa nekim da progovori, suviše dugo nije ni sa kim.
Ušao je u automobil. Neko vreme je zurio u prazno. Ne može se odupreti; odveć dugo vrti jedan san i jednu javu, plete vence satkane od jedne zbilje i nekoliko mogućih povesti, neverovatnog i nedosanjanog sna i stvarnih, gotovo opipljivih iluzija koje se raspadaju pod udarima njegovog suočavanja sa Varvarinom smrću. Više ni u šta ne veruje, ni u šta nije siguran. Kako onda da se suoči sa samim sobom? Više sebe ne prepoznaje. A i kako bi, kada je prestao da postoji.
Grčevito drži volan. 'Moram da krenem', šapuće. 'Idem kući, a i kuda bih'.
Pokrenuo je automobil. Vozi širokim i pustim bulevarom ka predgrađu, zatim zaobilaznicom ka brdima. Tamo je kuća u kojoj nema nikoga ko bi ga čekao.
'Bože, zašto me kažnjavaš?'
Ponovo je u potrazi za Varvarom, njenim mirisima koje je ostavila za sobom poput tragova stopala u pesku ili otisaka prstiju na kristalnoj čaši. Snuje blagi povetarac kako joj miluje obraze i dodiruje usne, poigrava i mrsi joj kosu. U njemu se budi nežnost, mašta; u večnoj je potrazi za svojim detetom. Nedostaje mu.  Želi da veruje da su pred njom prostori: svetli i široki, beskrajni i cvetni, mirisni, sunčani, ceo jedan život. Mora da postoje jer mu je nepodnošljivo suprotno; jeziv je prizor Varvarine smrti, iskidan i nepovezan - košmaran.
Napreže mišiće do pucanja, teško diše, vazduh je isuviše gust, onemogućava ga da je dosegne, nedostaje mu tako malo da je dodirne. Šire mu se zenice, kao vasiona; naslućuje obrise. U vrtlogu svetla i boja, zvukova rajskih, lepote koju oseća do pucanja napetim čulima, otkriva tragove njenog prisustva, dodira koji sve čini drugačijim no što je bilo: lepšim i boljim, neodoljivim i božanskim - bez čega ne može ni u snu niti na javi.
Niko mu je neće oduzeti.
Čvrsto drži volan; vozi, ne vidi kolovoz, ne primećuje druga vozila - nesvestan je okruženja: zaboravio je na vreme, prostor, dimenzije, telesnost.
Blagost mu preplavljuje čula. Nastasija je u njemu, sa njime je. Gleda je nežno, pitka je i lepa poput kapljice hladne izvorske vode; drži je u sebi, doživljava je kao mitsku pojavu, večni i nedokučiv oblik života koji nadrasta sam život, i samu smrt, bilo koji njegov san. Oseća sve ono što um ne može; vreme i prostor nemaju više ikakvo značenje. Utapa se u bezvremenost, u sopstvenu patnju. Vidi staze kojima se snovi i java prepliću u kike i nikada ne prestaju da struje.
Sanja. To što vidi ima smisao, svoju lepotu i nepobitan dokaz njenog prisustva.
„Nastasija, dete moje, tako mi nedostaješ“, šapuće.
Prasak se razleže. Snažan i nagli trzaj protrese mu telo. Oseti bol, tup i čudan. Sve se oko njega kreće. Do svesti mu dopre rezak, metalni zvuk, poput škripe, ili pucnja, samo izobličen, spor i čudno izdužen, kao da se razvlači, da ga usisava. Zvuk i metal su svuda uoko, kao da je u njihovom središtu, pritiskaju ga, ne može da se pokrene. Zvuk se okreće oko njega; unutrašnjost automobila se krivi i obezobličuje. Uokolo svetlucaju nebrojani staklasti kristali, svetlost se kroz njih prelama. ’Kako su divne grimizne nijanse’, začuđen je neočekivanim. ’Zar boje mogu biti tako divne?’ Na oči mu se navlači koprena, svetlost se gubi. I zvuci. Ne oseća ni bol. Tišina je tako prijatna. U grudima oseti vrelinu, u ustima slatkast ukus. ’Da li to gubim svet, možda da zaustavim vozilo pre sna’, no nema snage da načini pokret, suviše je umoran, odveć pospan. Tone u topao, paperjasto nežan san.

Bljesak ga povrati na trenutak, ugleda Nastasjin lik. Nasmešio se zadovoljno: ’Nastasija, mila moja’, bile su njegove poslednje reči.