Jesen 2010

Da li i kakoDescartesova ideja reprezentuje?
Predrag Milidrag
 
 

Istoričarima filozofije bilo je potrebno mnogo vremena da shvate i prihvate činjenicu da Rene Dekart(René Descartes) nije Nikola Malbranš (Nicholas Malebranche). Drugim rečima, tokom celog XX veka oni su Dekartovu teoriju ideja tumačili kao u biti reprezentacionalističku, prema kojoj duh percipira reprezentacije spoljnih stvari, njihove slike, kopije ili što slično, a ne same stvari. Istovremeno, saglasnomantri o njemu kao o „ocu moderne filozofije“, potpuno su zanemarivali istorijskofilozofski kontekst Dekartove misli, de factoposmatrajući ga kao čudotvorca koji iz glave vadiapsolutno koncepte baš kao što mađioničar vadi zečeve iz šešira.Reprezentacionalističko tumačenje i neobaziranje na kasnosholastičke izvore Dekartove misliidu ruku pod ruku, jer ako se pogleda kako je kasna sholastika razumevala proces ljudskog poimanja, naprosto se ne može ostati pri reprezentacionalističkom tumačenju Dekartovih ideja.
Pošto se o kasnoj sholastici kod nas skoro ništa ne zna, dok je u inostranstvu istraživanje tog istorijskofilozofskog perioda na počecima, ovaj će tekst na pitanje da li i kako Dekartova ideja reprezentuje pokušati da odgovori krećući iz samog Dekarta. Naime, pokušaćemo da analizom mesta iz Dekartovih dela dođemo do nekih osobina ideja kod njega, pokazujući da nam je sam Dekart sasvim dovoljan da bismo uvideli da on ne može biti reprezentacionalista u malbranšovskom smislu; potom ćemo se okrenuti kasnoj sholastici i u njoj pokazati i prepoznati izvore takvog njegovog razumevanja. Ograničavamo se na Dekartove ideje kao moduse duha i ostavljamo po strani njegov pojam ideje kao materijalnog utiska u mozgu koji je razvio u nekim delima. U skladu s tim, i kod kasnih sholastičara razmatraćemo samo akt poimanja, tj. nivo jedne čisto duhovne radnje bez prethodećeg procesa saznanja koji podrazumeva materijalnu sferu.
Dakle, kako Dekartova ideja reprezentuje? Da li uopšte reprezentuje? Šta reprezentuje? Šta je u njoj reprezentabilno, ukoliko je išta? Ako nije malbranšovski reprezentacionalista, da li je Dekart onda direktni realista, tj. ako već nije Malbranš da li je Arno (Arnauld)? Ili nije ni jedan ni drugi? Da li na neki način sjedinjuje razumevanja obojice? Kako su stvari reprezentovane, ukoliko su reprezentovane? Svojom slikom/kopijom? Ako je tako, šta jeste slika? Percipiramo li sliku stvari ili samu stvar? Kako percipiramo stvari ukoliko ih percipiramo direktno, tj. ukoliko percipiramo njih a ne njihove kopije? Kakav je odnos percipiranja, reprezentovanja i reprezentovanog? Ako ih percipiramo direktno, da li su stvari (i) u duhu? Ako ih percipiramo direktno znači li to da one nisu reprezentovane? (Barem načelno, moramo smesta odgovoriti na poslednje pitanje: ne znači.)

 

Problem

Dva ključna mesta za razumevanje Dekartovih ideja nalaze se, a gde bi drugde, u Meditacijama. Kao i celo hrišćanstvo, i Dekart bespogovorno odbacuje mogućnost da ideja Boga ima ikakve veze s bilo kakvom slikom, ponavljajući da je, za razliku od materijalnih stvari, Bog nepredstavljiv slikom. Kako onda razumeti sledeće mesto iz Pete meditacije:

Ideja Boga … je slika istinske i nepromjenljive naravi (imaginem verae et immutabilis naturae).
(Peta meditacija 11: AT VII 68)

Citirano mesto utoliko više privlači pažnju što je drugog septembra 1641. Odeljenje za filozofiju Sorbone odobrilo štampanje Meditacija. Ukoliko bi se nekakvim nemogućim spletom okolnosti Dekartu i moglo desiti da načini previd, Sorboninim teolozima zasigurno ne bi promakla nepravovernost ovog mesta. No, Sorbona nije imala zamerki. Da li zato što su njeni teolozi smatrali da ljudski duh može obrazovati sliku Boga?
Interesantno je to da ovo mestone pominje niti jedan jedini istoričar filozofije koji tumači Dekartovu teoriju ideja kao reprezentacionalističku. To, ipak, ne čudi jer reprezentacionalizmom to mesto i nije objašnjivo (te ga je najbolje izbegavati). Naime, reprezentacionalističko tumačenje tvrdi da ljudski duh percipira reprezentacije, dakle kopije ili slike spoljnih stvari, ne same stvari. Otud, ideja Boga morala bi biti slika Boga. Naravno, mesto iz Pete meditacije moglo bi se možda protumačiti u smislu da Dekart nije mislio na sliku u bukvalnom smislu, već na nekakvu „duhovnu“ sliku. Međutim, takva bi se interpretacija suočila s barem dva problema.
Prvi je unutrašnji: ne samo da Dekart u citatu tvrdi da ideja Boga jeste slika (kasnije ćemo videti još neka mesta) već i sama interpretacija tvrdi da se percipiraju slike, te bi, otud, ovo mesto trebalo da bude argument njoj u prilog. Ideja kamena, prema toj interpretaciji, mora biti slika kamena, u najboljem slučaju „duhovna“ slika kamena i nju duh percipira. No, šta bi mogla biti „duhovna slika Boga“? Starac s bradom ili grm u plamenu – zasigurno ne. Šta bi, na primer, mogla biti „duhovna slika kvadratnog korena iz tri“, hiljaduugaonika ili samog meditativnog subjekta? Jer, ako duh percipira slike stvari onda i ideje svega navedenog takođe moraju biti slike. Reprezentacionalizam nije u stanju pomiriti Dekartovo (i hrišćansko) odbacivanje mogućnosti da obrazujemo sliku Boga s njegovom tvrdnjom da je ideja Boga „slika“.
Drugi je problem to što tvrdnja da Dekart ne uzima pojam slike u bukvalnom smislu ništa ne objašnjava, jer nedostaje objašnjenje tog „nebukvalnog“, „duhovnog“ smisla. Tako se, na primer, M. Hajt žali da u 17. i 18. veku „svi govore o reprezentaciji ali niko zapravo ne kaže šta je ona“ i u toj oceni ne greši. No, zašto bi govorili o nečemu što je opšte mesto onovremene filozofije? To što nama nisu poznata onovremena opšta mesta ipak nije problem tih filozofa. Ni Dekart niti iko od ranih modernih filozofa nije smatrao potrebnim da učenim ljudima za koje je pisao objašnjava šta je reprezentovanje i šta je ideja kao slika.
Nadalje, u 18. paragrafu prvog dela Principafilozofije nalazi se još jedno važno mesto u kontekstu razumevanja pojma ideje kao slike. Tu Dekart piše da je „po prirodnom svjetlu naime sasvim očevidno“ ne samo da važi uzročni princip

nego da i u nama ne može postojati ideja ili slika stvari kojoj ne bi postojao negdje, bilo u nama bilo izvan nas neki pralik koji stvarno sadrži sva njezina savršenstva.

Tri su momenta u ovom citatu relevantna za naš problem. Prvo, Dekart još jednom povezuje ideju i sliku govoreći o ideji ili slici; još uvek ne znamo šta tačno znači to „ili“: da li je to ideja kao slika, ideja to jest slika ili nešto treće, i kakva slika uopšte. Drugo, iako pojam pralika/arhetipa kao takvog moramo ostaviti po strani sasvim je jasno da se on na ovom mestu odnosi na Boga ili, u najgorem slučaju, na meditativni subjekat, dakle na sasvim nematerijalna bića. Dekart, dakle, ponavlja i ono što je ranije rekao u Petoj meditaciji: ideja ili slika jednog čisto duhovnog bića. Treće i najvažnije, dotični arhetip, kaže Dekart, može postojati bilo u nama bilo izvan nas.
Ukoliko je izvan nas, arhetip bi uistinu i mogao uzrokovati svoju sliku ili kopiju u duhu koju bi, potom, duh percipirao, baš kako i reprezentacionalizam tvrdi. No, ukoliko arhetip može biti i u samom duhu, šta se tada dešava? Intramentalni uzrok ideje uzrokuje sopstvenu intramentalnu sliku koju duh percipira? Ukoliko je uzrok ideje intramentalan zašto ga duh ne bi neposredno percipirao, zašto bi percipirao njegovu sliku? Zašto bi duh percipirao kopiju stvari koja je duhu nazočna koliko je to i sama stvar? Okamova (Ockham) oštrica govori nam da je ideja kao percipirana kopija stvari u ovom kontekstu naprosto suvišna. No, ukoliko je kopija suvišna, onda se slika odnosi na nešto drugo a ne na neku reprezentacionalističku percipiranu kopiju stvari! I odnosi se. O čemu je tačno reč ukazaće nam drugo ključno mesto, naime ono spočetka Treće meditacije.
Okrećući se ispitivanju sopstvenih misli ne bi li spoznao postoji li išta izvan njega samog, peti pasus Treće meditacije Dekart započinje na sledeći način: „Sada je pak potrebno poći po redu, pa podijelivši prvo sve moje misli u stanovite redove, istražiti u kojima se od njih zapravo nahodi istina ili laž“, a zatim prelazi na one misli koje su ideje:

Neke su od njih [od misli] poput slika stvari i samo njima navlastito odgovara ime ideja: kao kada mislim o čovjeku, utvari, anđelu, nebu ili. Druge pak osim toga imaju drugačije oblike: kao kada hoću, kad se bojim, kad tvrdim, kad niječem.
(AT VII 36–37)

Malo je mesta u Dekartovom opusu koja su zavodljivija, podložnija pogrešnom tumačenju, ali i nerazumljivija od ove njegove karakterizacije ideja u strogom smislu: poput slika stvari. Citiraju ga svi koji pišu o idejama, mnogi previđaju ono „poput”, a skoro niko nije pokušao da odgovori na samoočevidna pitanja: koji je smisao slike na ovom mestu, šta u jednoj ideji, u jednoj misli jeste poput slike, zašto ideja uopšte stoji u odnosu prema slici i kakav je to odnos, ako su ideje u strogom smislu „poput slika stvari”, šta bi bile ideje u nestrogom smislu?
Šta nam, dakle, kaže Dekart na ovom mestu? Prvo, kaže nam da postoje dve vrste misli: jedne su ideje, a druge su htenja. Htenja potpuno ostavljamo po strani i usredsređujemo se na ideje.
Drugo, kaže nam da kao misli ideje jesu poput slika stvari, da tim mislima koje su poput slika stvari svojstveno pripada ime „ideja“ Kada mislim o čoveku, utvari, nebu ili Bogu moje ideje kojima ih mislim, moje misli jesu poput slika stvari; nisu poput slika stvari Bog, čovek, nebo ili utvara. Nadalje, iz citata sledi da, u svakom slučaju, Bogu, čoveku, utvari ili nebu, jednom rečju objektu reprezentacije kao takvom ne pripada ime „ideja“ na svojstveni način, jer nisu moje misli. Da li im pripada „nesvojstveno“ videćemo kasnije.
Dekart ne bi bio Dekart da je slučajno izabrao primere koje je naveo: čovek – opšti pojam; utvara – obično biće razuma, biće koje ne može egzistirati u svetu već samo u duhu; nebo – jedno protežno biće; anđeo – biće koje je čist razum; Bog – svemoćno i beskonačno biće. Uz to, ideja čoveka proizvod je apstrakcije, ideja utvare jeste ideja izmaštanog/sačinjenog bića, ideja neba je pridošla ideja, ideja anđela može biti kompozitna, a ideja Boga je urođena. Dakle, pod određenje da su ideje poput slika stvari Dekart podvodi svemislikoje su ideje bez obzira na to šta je njima reprezentovano.

 

Ideje u materijalnom i formalnom smislu

Kod misli koje su ideje kvalitet misaone aktivnosti jeste percipiranje. Ono što ideje kao misli razlikuje od pojedinačnih htenja jeste to što su one akti reprezentovanja: i htenje je mišljenje ali nije reprezentujuće mišljenje. Odgovarajući na primedbe upućene na Reč o metodi, u Pregovoru za Meditacije Dekart precizira kako koristi reč „ideja“.

U samoj riječi ideja postoji dvosmislenost: može se uzeti naime tvarno, za djelovanje razuma, u kojem smislu ne može se reći da je od mene savršenija, ili objektivno, za stvar koja je predstavljena istim djelovanjem, i koja stvar, iako se ne pretpostavlja da ona egzistira izvan razuma, može biti od mene savršenija po svojoj biti.
(M, Predg. 4: VII 8)

Načelno govoreći, idejom u materijalnom smislu imenovano je ono što realno egzistira kada u svetu egzistira jedna ideja: percepcija duha. Istovremeno, izražen je i ontološki status percepcije, modus duha: kada percipira nešto, duh egzistira na način jedne percepcije. Delovanje razuma jeste percipiranje i to delovanje reprezentuje: samo je percipiranje reprezentabilno („predstavljena istim delovanjem“). Ovo nam mesto istovremeno govori i o nestrogom smislu reči ideja: to je ono reprezentovano koje, ponovo, može biti intramentalno („iako se ne pretpostavlja da ona egzistira izvan razuma“). Mora se, otud, praviti stroga razlika između dva smisla ideje: jedan je ideja uzeta materijalno pod čime se podrazumeva „delovanje razuma“, tj. percepcija. Pojam „ideja“ tada se odnosi na jedan modus misleće supstancije koji ima određenu epistemološku funkciju, naime da reprezentuje. Drugi smisao ideje jeste ideja uzeta objektivno koji se odnosi na ono reprezentovano ma šta to bilo; to je nestrogi smisao ideje jer objekt reprezentacije nije delatnost razuma već je neka stvar (Bog, kamen, ja) ili neko biće razuma (privacija, negacija, apstrakcija). Ostavimo zasad ovaj drugi smisao po strani.
 Otud, već je sada jasno da Dekart jeste reprezentacionalista, ali nipošto u malbranšovskom smislu; dok za Malbranša reprezentativnu funkciju ima objekt reprezentacije (percipira se reprezentacija) kod Dekarta tu funkciju ima samo percipiranje, ono po svojoj prirodi reprezentuje (percipira se objekt reprezentacije).
Kako percipiranje reprezentuje i šta ono reprezentuje? Zbog prostora, razmatranje ćemo ograničiti na najprostiji primer reprezentovanja stvari (res), dok nestvari, tj. bića razuma, ostavljamo po strani, kao i urođene ideje. Na jednom mestu u odgovorima Gasendiju (Gassendi) Dekart kaže: „Ideja, naime, reprezentuje suštinu stvari”. Da bi se razumeo, odnos reprezentovane suštine stvari i samog akta reprezentovanja mora se posmatrati u sholastičkom kontekstu u kojem se suština stvari sagledava kao forma, a percipiranje kao materija. Reprezentovanje stvari otud jeste rezultat odnosa percipiranja posmatranog kao ono uformljivo i inteligibilne suštine stvari posmatrane kao ono uformljavajuće.
Dakle, imamo neko, nazovimo ga, „golo“ percipiranje koje posmatramo kao materiju jedne ideje. Njemu pridolazi forma neke stvari i uformljava ga. Time što je poprimilo formu jedne stvari, što sa stvarju deli njenu formu, samo je percipiranje postalo slično toj stvari: percipiranje reprezentuje tako što ga forma stvari saobražava samoj toj reprezentovanoj stvari. Reč je o reprezentovanju uformljavanjem onog uformljavajućeg; uformljeno je percipiranje, a ono uformljavajuće jeste forma stvari. Time što je poprimilo formu stvari, percipiranje postaje s-lično, postaje na-lik, postaje lik stvari, njena slika. Slika jeste sámo reprezentujuće percipiranje koje je poprimilo formu reprezentovane stvari.
Po čemu se ideje međusobno razlikuju? „Ako ja sam ideje smatram tek modusima svojeg mišljenja”, tada „ne razaznajem među njima nikakve nejednakosti i čini se da sve potječu od mene na isti način” (M III 6, 13: VII 37, 40). Između dve percepcije kao takve ne postoji razlika: u oba slučaja to su modusi misleće supstancije, ideje uzete materijalno. Po čemu se, onda, razlikuju percepcija kamena i percepcija Boga? Odgovor je očigledan: „[A]li, ukoliko jedna predstavlja jednu, a druga drugu stvar, očito je da se one veoma razlikuju međusobno“ (M III 13: VII 40). No, treba pažljivo čitati šta Dekart piše. Ideje se svakako razlikuju po objektu reprezentovanja: u kontekstu govora o formi i materiji to znači da je jedna percepcija uformljena formom jedne stvari, a druga je uformljena formom druge stvari. No, osim toga, i same reprezentacije jesu različite: ideje se razlikuju i po tome što je jedna reprezentacija jedne stvari a druga reprezentacija druge stvari koje nikako nisu zamenjive. Razlika u objektu reprezentovanja prozvodi i razliku u samoj reprezentaciji, tj. u (s)liku stvari.
Na strani forme, time što je uformila percipiranje forma stvari postala je njome reprezentovana. Vrlo je važno zapaziti da je forma stvari posmatrana iz dve perspektive: jednom kao suština stvari, a drugi put kao forma percipiranja. Objekt reprezentacije jeste forma-kao-suština-stvari, ali percipiranje reprezentuje taj objekt zato što je ta forma istovremeno i forma-stvari-kao-forma-percipiranja te stvari. Prema tome, ne reprezentuje forma percipiranja formu stvari, jer niti je to moguće niti su u pitanju dve forme, već samo dva aspekta aktualnosti jedne forme u duhu: forma stvari kao forma percipiranja omogućila je reprezentaciju (uformila je percipiranje), dočim forma stvari kao forma stvari jeste ono reprezentovano tom reprezentacijom.
Slika se dakle ne odnosi na objekt reprezentacije, jer percipiranjem nije reprezentovana nekakva slika ili kopija stvari, već je samo reprezentovanje razumevano kao proces oslikavanja. Percipiranje reprezentuje stvar tako što joj postaje slično; time ono postaje strukturirano formom reprezentovane stvari i rezultat toga jeste reprezentacija stvari kao jedna inteligibilna slika; otud, kako je to pregnantno izrazio Norman Vels, „kao jedna imago, ideja reprezentuje“.Belodano je da ne može biti reči o slici u bukvalnom smislu. Slika kako je danas razumemo naprosto ne može pokriti sve što percipiranje mora moći da reprezentuje: materijalne supstancije, misleće supstancije, čulne kvalitete, bića razuma, apstrakcije, kvadratni koren iz dva, hiljaduugaonik i, naravno, Boga.
Znači, ideja jeste slika i slika jeste reprezentacija ali duh ne percipira tu sliku: ne percipiramo naše reprezentacije stvari već percipiramo stvari! Nije ideja tek kao misao, kao modus duha, poput slike stvari, već je to ideja kao reprezentacija intramentalne ili ekstramentalne stvari ili nekog bića razuma. Utoliko, intramentalni reprezentovani uzrok ideje uistinu uzrokuje sopstvenu intramentalnu sliku ali duh ne percipira tu sliku, već pomoću nje percipira sam intramentalni uzrok, samu stvar.
Već smo naveli da Dekart govori o idejama u materijalnom smislu i idejama u objektivnom smislu. Videli smo i da je funkcija percipiranja da reprezentuje stvari u duhu. Uz to, rekli smo i da razlika u objektu reprezentovanja prozvodi razliku u samoj reprezentaciji. Za epistemološku funkciju percipiranja Dekart ima posebno ime: ideja u formalnom smislu.

Pošto su ideje forme (formae) i pošto nisu sastavljene ni od kakve materije, ukoliko su posmatrane kao one koje nešto reprezentuju uzimaju se ne materijalno već formalno. Međutim, ako su posmatrane ne kao one koje reprezentuju ovo ili ono, već naprosto kao delatnosti razuma tada bi se moglo reći da su uzete materijalno.
(IV Odg: VII 232)

Posmatrane s obzirom na svoju epistemološku funkciju, s obzirom na todareprezentuju, ideje u materijalnom smislu nazivaju se idejama u formalnom smislu. Sama reprezentacija stvari, za koju smo videli da je Dekart imenuje i kao sliku, naziva se idejom u formalnom smislu. Pojam ideje u formalnom smislu rezultat je apstrahovanja epistemološke funkcije ideje u materijalnom smislu od ontološke osnove te funkcije, tj. od ideje posmatrane kao modus misleće supstancije. Ontološki posmatrano, postoji samo ideja kao modus misleće supstancije, ali se on može posmatrati materialiter i formaliter; prvo je perceptio, ideja u materijalnom smislu, drugo je repraesentatio, ideja u formalnom smislu. Otud, „ideja ili slika“ iz Principa filozofije znači percipiranje uzeto u svojoj epistemološkoj funkciji reprezentovanja stvari u duhu i za duh: ideja uzeta formalno.
Na osnovu rečenog, mogućno je izvesti sledeće zaključivanje u vezi s mestom iz Treće meditacije: a) misli koje su ideje jesu reprezentujuća percipiranja, b) misli koje su ideje jesu poput slika stvari, c) dakle, reprezentujuća percipiranja jesu poput slika stvari.
Ideja uzeta formalno jeste poput slike stvari jer reprezentovanje jeste oslikavajući proces, a njegov rezultat jeste jedna inteligibilna slika. I baš zato što reprezentovanje nije naprosto slika (ali jeste similitudo), Dekart mirne duše može reći da je ideja Boga „slika istinske i nepromjenljive prirode” bez straha da će upasti u jeres, jer ne govori ama baš ništa o objektu reprezentacije, o Bogu, već o reprezentaciji samoj, o jednoj vlastitoj misli, naime o ideji Boga: slika Boga jeste ideja Boga uzeta formalno, reprezentacija Boga u ljudskom duhu.
Pre nego što pređemo na ideje uzete objektivno moramo razjasniti jedan momenat. Naime, kada percipiramo materijalne stvari, mi zasigurno imamo i njihovu sliku u duhu. Da li je to ideja tih stvari uzeta formalno kao inteligibilna slika? Ne, nije. Pošto ideje čulnih stvari podrazumevaju delovanje imaginacije, te ideje podrazumevaju postojanje i nekakve slike, ali slike kao materijalnog utiska u mozgu: „...ukoliko su utisnute u nekom delu mozga ja ih uopšte ne nazivam idejama, već samo ukoliko samom duhu daju formu, kada je on upravljen prema tom delu mozga” (II Odg: VII 160–161). Osim slika u mozgu, ideje materijalnih stvari u duhuuzete formalno jesu, kao i sve druge ideje uzete formalno, inteligibilne slike. Prema tome, kod ideja materijalnih stvari postoji ekvivalencija između slika tih stvari u mozgu i ideja tih stvari u duhu: ako i samo ako slika materijalne stvari u mozgu, onda i samo onda ideja materijalne stvari u duhu: „Sve što poimamo bez slike jeste ideja čistog duha, a sve što poimamo sa slikom jeste ideja imaginacije” (Mersenu, jul 1641: III 395). Kod ideja nematerijalnih stvari, Bog, Ja, anđeli, večne istine, apstrakcije, nema slike u mozgu ali i dalje postoji njihova ideja uzeta formalno kao slika. Još jednom, i trougao i hiljaduugaonik razumemo (intellectio), ali samo trougao možemo i zamisliti (M VI2: VII 72).

 

Ideje u objektivnom smislu

Kazali smo da se, osim kao forma percipiranja, stvar posmatra i kao objekt reprezentacije, štaviše prevashodno kao objekt reprezentacije. Za taj objekt Dekart kaže da može biti u duhu ili i van njega. Govor o stvarima u duhu jeste čudan iz današnje perspektive, no to u Dekartovo vreme nije bilo tako i u celoj sholastici to je, tumačeno ovako ili onako, bilo osnova za direktni realizam.
Kakva je razlika između jedne stvari koja je „u duhu“ i iste te stvari koja je u svetu? Očigledno, u tome što stvar u svetu ima realnu egzistenciju, dočim je „u duhu“ nema iako je u pitanju ista ta stvar. Pretpostavka ovakvog odgovora jeste metafizička razlika između suštine i egzistencije. To je velika tema srednjovekovne filozofije i razumevanje se kretalo od toga da su suština i egzistencija realno različite (tomisti), preko toga da je reč o modalnoj razlici (skotisti), pa do odgovora Franciska Suareza (Francisco Suárez) da je na delu samo razumska razlika. Dekart baštini Suarezovo razumevanje i u jednom važnom pismu kaže: „Ako pod suštinom podrazumevamo stvar kakva je ona u razumu, a pod egzistencijom istu stvar ukoliko je izvan razuma…” (Pismo ***, 1645 ili 1646: IV 350).
„Stvar u duhu“ zapravo nije ništa drugo do suština stvari koja bivstvuje u svom inteligibilnom modusu bivstvovanja. Taj modus bivstvovanja nazivan je, između ostalog, objektivnim modusom i Dekart ga takođe tako naziva (modus essendi objectivus, M III 14: VII 42; up. I Odg: VII 102, M III 27: VII 47). U najkraćem, on je ime dobio zato što kada je u duhu, stvar je posmatrana kao objekat svesti. Za razliku od njega, modus bivstvovanja suštine u svetu nazivan je formalnim (modus essendi formalis, M III 14: VII 42; up. i def. 4 u II Odg: VII 161). Zato što je reprezentovana nekim percipiranjem, stvar u duhu dobija ime„ideja“ i to u objektivnom smislu, to je njena spoljna oznaka. Drugim rečima, objekt reprezentacije može biti neka suština stvari koja ima realnu egzistenciju ili može biti ista ta ili neka druga suština bez realne egzistencije. Moja ideja Ajfelove kule jeste ideja jedne protežne stvari koja ima ekstramentalnu egzistenciju; njenom idejom reprezentovana je suština te stvari. S druge strane, moja ideja Kolosa s Rodosa jeste ideja stvari koja nema ekstramentalnu već samo intramentalnu egzistenciju. No, to ne znači da ideja Kolosa reprezentuje nešto izmišljeno, nešto što nema suštinu, što je biće razuma ili apstrakcija. Njegova suština, rekao bi Dekart, i dalje bivstvuje, u njegovojsvesti, u svesti drugih ljudi i u božanskom duhu, samo što je to bivstvovanje isključivo objektivno, bez realne egzistencije.
Objekt reprezentacije, kao što smo videli, Dekart naziva idejom u objektivnom smislu („za stvar koja je predstavljena“). Iz dosad rečenog jasno je da reprezentovanoj stvari ne može svojstveno pripadati ime ideja. Zašto? Zato što ideja u strogom smislu jeste reprezentujuće percipiranje, a stvari su (suštine) stvari. Apsolutno ni u jednom jedinom trenutku ni po koju cenu ne sme se zaboraviti: za Dekarta, u strogom smislu ideje jesu misli.
Stvari, Ajfelova kula, Kolos, Bog, nisu moje misli, već su (suštine) stvari. Te stvari jesu reprezentovane mojim mislima, percipiranjem, ali se od njih realno razlikuju: niti ja ikad moram imati ijednu od navedenih ideja, pa čak ni onu o Bogu, niti realna egzistencija ili suština tih stvari na ikoji način zavise od mene i mog percipiranja. Međutim, ukoliko ih percipiram one jesu reprezentovane i one jesu „deo“ jedne ideje (daju formu nekom percipiranju), naime one o njima samima i zbog toga, kao objekti reprezentacije stvari dobijaju spoljnu oznaku „ideja“, u objektivnom smislu; kao što ćemo ubrzo videti, i to je nasleđe kasne sholastike.
Uistinu je od neizmerne važnosti sagledati razliku između ideja u materijalnom i formalnom smislu, s jedne strane, i ideja u objektivnom, s druge. Ideja u materijalnom/formalnom smislu jeste reprezentujuće percipiranje koje je modus misleće supstancije, to je sadržano u prirodi ideje. Ona realno egzistira, jeste jedan modus duha i jeste jedna res; osim toga, ima i epistemološku funkciju reprezentovanja. Ideja u objektivnom smislu jeste suština neke stvari; ona bivstvuje objektivno u mišljenju, ima neki stupanj objektivne stvarnosti i takođe jeste jedna res. U pitanju su, dakle, dve res, jednu ideju neke stvari čine dve res (bića razuma na stranu): reprezentujuće percipiranje i reprezentovana stvarna suština.
Šta, dakle, sve mogu biti ideje uzete objektivno, šta sve mogu reprezentovati naše ideje? Prvo, one mogu reprezentovati ekstramentalne, realno egzistirajuće stvari (Ajfelova kula, Bog, ja). Drugo, mogu reprezentovati intramentalne suštine, tj. stvari bez realne egzistencije, bilo one koje više ne egzistiraju u svetu (Kolos s Rodosa, Napoleon) bilo one koje još uvek ne egzistiraju u svetu ali jesu moguće (brod za put na Mars). Treće, mogu reprezentovati i bića razuma u najširem smislu, dakle sve ono što ne može realno egzistirati (negacije, privacije, brojeve, apstrakcije, večne istine). Šta je, otud, ideja uzeta objektivno? „Ideje uzete objektivno za Dekarta nemaju objekat; one jesu objekti koji mogu reprezentovani idejama uzetim formalno“.
Na kraju ovog dela sumirajmo rečeno na primeru jedne ideje. Recimo da ste u prošlosti videli Ajfelovu kulu i danas se prisećate toga. To sećanje jeste jedna ideja, naime ideja „sećanje na Ajfelovu kulu“. Samo sećanje jeste jedna vrsta percipiranja, tj. opštije govoreći, mišljenja: kada se sećam Ajfelove kule, ja sećanjem mislim tu građevinu. Naravno, mogu je percipirati i na druge načine, tako što ću je zamišljati, što ću, uz pomoć volje, sumnjati da ona postoji ili što ću je opažati. Ideja „sećanje na Ajfelovu kulu“ uzeta materijalno jeste, dakle, jedna percepcija i kao takva jeste modus mog duha kao misleće supstancije. No, pošto je percipiranje po svojoj prirodi reprezentujuće, sama reprezentacija Ajfelove kule u mom duhu pomoću sećanja jeste ideja „sećanje na Ajfelovu kulu“ uzeta formalno, odnosno jedna individualizovana reprezentacija. Kao što smo rekli, takva se reprezentacija naziva i slikom onog reprezentovanog jer je percipiranje, tj. u našem primeru sećanje kuli postalo nalik. Ideja „sećanje na Ajfelovu kulu“ uzeta objektivno jeste sama ta kula, njena suština koja je objekt reprezentacije. Zato što je objekat reprezentacije, Ajfelova kula u mojoj svesti bivstvuje objektivno; ona jeste u mom duhu ali nije od mog duha, moj duh ni na koji način nije uzrok Ajfelove kule. Kao reprezentovana, stvar koja je Ajfelova kula dobija ime „ideja Ajfelove kule u objektivnom smislu“.
U najkraćim crtama, izloženo čini srž strukture Dekartove teorije ideja. Na to se sad dodaje tumačenje ideja bića razuma, materijalno lažnih ideja i urođenih ideja, dva smisla objektivnog bivstvovanja, stupnjevi objektivne stvarnosti ideja, njihov odnos prema stupnjevima formalne stvarnosti, odnos između modusa stvarnosti i njenih stupnjeva i, na kraju, uzrokovanje stupnjeva objektivne stvarnosti ideja.

 

(Tekst u integralnom obliku sa bilješkama i literaturom možete čitati u štampanom izdanju ODJEKA