Jesen 2010

  GENIUS
  Giorgio Agamben
 
 

Geniusom Latini su nazivali boga kojem svaki čovek, u trenutku rođenja, biva dodeljen na staranje. Etimologija reči jasna je i u našem jeziku još uvek vidljiva u bliskosti između genija (genio) i rađanja (generare). Da Genius ima veze sa rađanjem jasno je, uostalom, iz činjenice da je krevet za Latine bio “genijalan” predmet par excellence: genialis lectus, jer se u njemu zbiva čin rađanja. Sveti dan za Genius bio je dan rođenja, koji zbog toga još uvek nazivamo rođendan (genetliaco). Pokloni i gozbe kojima slavimo rođendane su, uprkos mrskoj i sad već neizbežnoj anglosaksonskoj pesmici, sećanje na proslave i žrtve koje su rimske porodice nudile Geniusu na rođendan svojih članova. Horacije spominje čisto vino, dvomesečno prase, “žrtveno” jagnje, odnosno jagnje premazano žrtvenim umakom; ali izgleda da je izvorno bilo samo tamjana, vina i izvrsnih pogača (focaccia) sa medom, jer Geniusu, bogu koji prisustvuje rođenju, krvava žrtvovanja nisu bila po volji.
“Zove se moj Genius, jer me je stvorio (Genius meus nominatur, qui me genuit)”. Ali to nije dovoljno. Genius nije bio samo personifikacija seksualne energije. Svaki je muškarac, naravno, imao svojeg Geniusa, a svaka žena svoju Junonu, oboje oličenja plodnosti koje stvara i produžava život. Ali, kao što je jasno iz termina ingenium koji određuje zbir urođenih fizičkih i moralnih svojstava novopridošlog u bivstvovanje, Genius je, na neki način, bio divinizacija osobe, princip koji održava i izražava njegovo celokupno postojanje. Zbog toga je Geniusu bilo posvećeno čelo, a ne stidna oblast; gest približavanja ruke čelu, gotovo nesvestan, u momentima smetenosti, kada nam se čini da smo gotovo zaboravljeni od sebe samih, podseća na ritualni gest kulta Geniusa (unde venerantes deum tangimus frontem). I s obzirom da je ovaj bog, na određeni način, najprisniji i najličniji, nužno je smirivati ga i imati njegovu naklonost u svakom vidu i momentu života.
Postoji jedan latinski izraz koji izvanredno izražava tajni odnos koji svako mora znati da održi sa sopstvenim Geniusom: indulgere Genio. Geniusu treba ugoditi, treba mu se prepustiti, Geniusu treba dopustiti sve ono što od nas traži, jer njegova potreba je naša potreba, njegova sreća je naša sreća. Iako njegove – naše! – pretenzije mogu da izgledaju kao nerazumne i hirovite, bolje je prihvatiti ih bez rasprave. Ako vam je za pisanje – ha! – potreban onaj žućkasti papir, ono posebno penkalo, ako je potrebna baš ona prigušena svetlost sleva, uzalud je reći da svako penkalo završava posao, i da su svaki papir i svaka svetlost dobri. Ako bez one nebesko plave lanene košulje (zaboga, ne bela sa onom kragnom službenika!) nije vredno živeti, ako bez onih dugačkih cigareta sa crnim papirom ne možete dalje, ne vredi ponavljati da su to samo manije i da je krajnje vreme da se urazumite. Genium suum defraudare, prevariti sopstvenog genija, na latinskom znači: učiniti tužnim svoj život, obmanuti same sebe. A genialis, genijalan je život koji odvraća pogled od smrti i bez oklevanja odgovara na podstrek genija koji ga je stvorio.
Ali ovaj lični i najprisniji bog je još i ono što je u nama najneličnije, oličenje onoga što nas, u nama, prevazilazi i premašuje. “Genius je naš život, utoliko što ga mi nismo stvorili, već nas je on izrodio”. Ako se on naizgled poistovećuje sa nama, odmah zatim se otkriva i kao nešto više od nas samih, kako bi nam pokazao da smo mi sami više i manje od nas samih. Razumeti koncepciju čoveka sadržanu u Geniusu znači shvatiti da čovek nije samo Ja i individualna svest, nego je od rođenja do smrti saživljen sa jednim neličnim i pretpojedinačnim elementom. Čovek je, dakle, jedinstveno biće u dve faze koje proizlazi iz složene dijalektike između dela koji (još uvek) nije upojedinačen i proživljen, i jednog dela koji je već obeležen sudbinom i individualnim iskustvom. Ali ovaj nelični i neupojedinačeni deo nije hronološka prošlost koju smo zauvek ostavili za sobom i koju možemo, eventualno, da prizovemo sećanjem; on je još uvek nerazdvojno prisutan, u dobru i zlu, u nama, sa nama i od nas. Mladalački lik Geniusa, njegova dugačka, drhtava krila upućuju na to da on ne poznaje vreme, da ga tako blisko osećamo u nama kad pretrne kao kada smo bili deca, diše i pulsira u užarenim slepoočnicama poput pradavne sadašnjosti. Zbog toga rođendan ne može da bude komemoracija nekog prošlog dana, nego, kao svako istinsko slavlje, ukidanje vremena, epifanija i prisustvo Geniusa. Ovo nepristupačno prisustvo sprečava nas da se zatvorimo u supstancijalni identitet - Genius je taj koji suzbija pretenziju samodovoljnosti Ja.
Rečeno je da je duhovnost, pre svega, svest o činjenici da upojedinačeni bitak nije u potpunosti upojedinačen, nego još uvek sadrži određeni naboj ne-upojedinačene stvarnosti, koju treba ne samo sačuvati nego i poštovati i na neki način podmiriti, onako kako se podmiruju i sopstveni dugovi. Ali Genius nije samo duhovnost, ne odnosi se samo na one stvari koje smo navikli da smatramo najplemenitijim i najuzvišenijim. Sve nelično u nama je genijalno, genijalna je, pre svega, sila koja tera krv u našim žilama ili nas potanja u san, nepoznata moć koja u našem telu tako blago reguliše i raspodeljuje toplinu, opušta i steže vlakna naših mišića. Genius kojeg nejasno predstavljamo u intimnosti našeg fiziološkog života, tamo gde ono najsopstvenije biva najstranije i najneličnije, a najbliže - najdalje i najnesavladivije. Kada se ne bismo prepuštali Geniusu, kada bismo bili samo Ja i svest, ne bismo mogli čak ni da mokrimo. Živeti sa Geniusom znači, u ovom smislu, živeti u prisnosti jednog stranog bića, neprestano biti u vezi sa područjem ne-poznavanja. Ali ovo područje ne-poznavanja nije potiskivanje, ne sklanja i ne izmešta iskustvo iz svesnog u nesvesno, gde se ono taloži u uznemirujuću prošlost spremnu da iznova izbije u simptome i neuroze. Prisnost sa područjem ne-poznavanja svakodnevna je mistična praksa, u kojoj Ja, u nekoj vrsti posebnog, veselog ezoterizma, sa osmehom prisustvuje sopstvenom raščinjavanju, i bilo da se radi o varenju hrane ili prosvetljenju duha, sa nevericom svedoči o sopstvenom neprestanom izostajanju. Genius je naš život, utoliko što nam ne pripada.
Moramo, stoga, posmatrati subjekt kao polje napetosti čiji su antitetički polovi Genius i Ja. Polje je poprište dveju povezanih ali oprečnih sila, od kojih jedna ide od individualnog ka impersonalnom, a druga od impersonalnog ka individualnom. Dve sile su saživljene, prepliću se, razdvajaju, ali ne mogu da se jedna druge potpuno reše, niti da se savršeno poistovete. Koji je onda najbolji način za Ja da svedoči o Geniusu? Pretpostavimo da Ja želi da piše, i to ne ovo ili ono delo, nego samo da piše i ništa više. Ova želja znači: Ja osećam da negde postoji Genius, da u meni postoji impersonalna moć koja me podstiče na pisanje. Ali poslednja stvar koja je potrebna Geniusu je neko delo, njemu koji se nikada nije latio pera (a još manje kompjutera). Pišemo da bismo postali impersonalni, da bismo postali genijalni i, uprkos svemu, pišući, određujemo se kao autori ovog ili onog dela, udaljavamo se od Geniusa koji nikada ne može imati formu Ja, a još manje autora. Svaki pokušaj Ja da, kao lični element, prisvoji Geniusa, da ga primora na potpisivanje u njegovo ime, nužno je osuđen na propast. Otuda prikladnost i uspeh ironičnih poduhvata avangardi, u kojima je prisustvo Geniusa potvrđeno dekreacijom, uništavanjem dela. Ali kada bi samo jedno opozvano i uništeno delo moglo da bude dostojno Geniusa, ako je zaista genijalni umetnik bez dela, Ja-Dišan (Io-Duchamp) nikada ne bi moglo da se podudari sa Geniusom, i u opštem divljenju, ide okolo po svetu kao melanholični dokaz sopstvenog nepostojanja, čuven po sopstvenoj nedelotvornosti.
Iz tog razloga susret sa Geniusom je užasan. Ako je poetičan život koji se održava u naboju između ličnog i neličnog, između Ja i Geniusa, panika je osećaj da će nas Genius u svemu preteći i prevazići, da će nas zadesiti nešto nesagledivo veće od onoga što nam se čini da smo u stanju da podnesemo. Zbog toga većina ljudi beži užasnuta pred sopstvenim neličnim delom ili licemerno nastoji da ga svede na sopstveni maleni rast. Može se dogoditi, dakle, da se odagnano nelično ponovo pojavi u formi još neličnijih simptoma i tikova, još preteranijih grimasa. Ali još smešniji i budalastiji je onaj koji susret sa Geniusom živi kao povlasticu, umišljeni Pesnik koji zauzima pozu ili, još gore, zahvaljuje, sa lažnom poniznošću, za primljenu milost. Pred Geniusom nema velikih ljudi, svi su podjednako mali. Ali neki su dovoljno nesvesni da se prepuste da ih on prožme i uzdrma dotle da se rasprše u paramparčad. Drugi, ozbiljniji ali manje srećni, odbijaju da oneliče nelično, da ponude svoje usne glasu koji im ne pripada.
Postoji etika odnosa sa Geniusom koja određuje rang svakog bića. Najniži rang pripada onima – ponekad su to veoma slavni autori – koji računaju na svoj genij kao na ličnog volšebnika (‘sve mi tako lako polazi za rukom!”, “ako me ti, genije moj, ne napustiš...”). Koliko je prijazniji i trezveniji gest onog pesnika koji se ne služi ovim ogavnim saučesnikom, jer zna da nam “Božje odsustvo pomaže”!*
U skrivanju deca iznimno uživaju. I to ne da bi na kraju bila otkrivena. U samoj skrivenosti, u zavlačenju u korpu za veš ili na dno ormara, u šćućurivanju u kutak potkrovlja gotovo do nestajanja, ta neuporediva radost, posebno ushićenje kojeg se ne bi odrekli ni po koju cenu. Iz ovog detinjastog ushićenja potiču kako naslada kojom Valser (Walser) jemči uslove svoje nečitljivosti (mikrogrami) tako i Benjaminova (Benjamin) tvrdoglava želja da ne bude priznat. Oni su čuvari one usamljeničke slave koju je detetu jednog dana otkrila njegova jazbina. Jer u ne-priznavanju pesnik slavi svoj uspeh, baš kao uzdrhtalo dete koje otkriva genius loci svog skrovišta.
Simondon smatra da preko emocije uspostavljamo odnos sa preindividualnim. Uzbuditi se znači osetiti nelično koje je u nama, imati iskustvo Geniusa poput teskobe, radosti, sigurnosti ili strepnje.

 

Giorgio Agamben, Profanazioni. Nottetempo, Roma 2005.

S italijanskog preveo Ivo Kara-Pešić