Ljeto 2010

  UČITELJICA
  Živko Kareski Gornoselec
 
 

„Kako da napišem priču o njoj?“ - pitam se, sedeći u dubokoj fotelji, presvučenoj kadifom boje prezrele višnje, a napolju sneg pada. Od pomisli da je već novembar, po telu mi žmarci prolaze. Ali, samo nakratko, jer osećam toplo milovanje koje dolazi od starinske, zidane peći. Požutele fotografije i jeftini i retko lepi gobleni u zlatasto-reljefnim ramovima na zidu ispred mene, bez nekog redosleda i sa nedostatkom ukusa poređani. Ručno ispletena zavesa sakriva veliki prozor. S jedne strane, ispred zavese, velika lampa sa šarenim abažurom. Na drugoj strani, tako reći u uglu, crni klavir ispod belog čaršafa. Povrh te beline na klaviru, spokojno prede svoju nevidljivu kudelju sivi, angorski mačak. Vrata sobe se polako otvaraju i nečujnim korakom ulazi ona.
- Izvo-o-o-li-i-i! - razvlači reč, a glas kao da joj iz nosa dolazi.
Na stočiću ispred mene ostavlja veliki poslužavnik. U njemu: okrugli, kristalni sud sa malim nogarima, pun zlatnožutog slatka od dunja, još jedna duguljasta posuda u čijoj jednoj polovini stoje čiste kašičice, a drugoj već upotrebljene, i visoka čaša sa vodom. U male šoljice sipa kafu koja se iz bakarne džezve dimi. Primećujem da se postarala da joj plamenocrvena boja noktiju bude veoma slična sa bojom njenih tankih, nakarminisanih usana. Kad seda nasuprot mene, preklopljenih šaka koje joj počivaju u krilu, igleda još manja, još sićušnija. Sećam se: kad sam bio đak-prvak, ona je imala sedu kosu, a sada?..
- Dobro, - kaže između dva gutljaja vruće kafe - šta te je navelo da mene potražiš, da o meni pišeš?
- Ne znam! - blago podižem ramena, zagledan u njene sitne, kestenjaste oči - Moja profesija traži od mene da pišem. Svaki novinar mora i treba da nalazi teme koje će... Ja u mojim reportažama ne pominjem imena, što znači...
- Nećeš pominjati ni moje?! - završava moju rečenicu, ostavljajući praznu šoljicu na stočić.
- Ako koristim imena - želim da joj objasnim - onda tražim saglasnost ili izmišljam druga, nova…
- Ne, ne, ne! - kao da želi da me razubedi - Moje ime nemoj spominjati. Ne želim…
- Dobro! - saglasan sam - Ali, ipak, treba da mi nešto...
- Šta da ti ispričam? Zar ima nešto da i ja nekome ispričam?..
Ja ćutim. Čekam da nastavi, da kaže bar nešto o sebi. Neko vreme ćuti i ona, zagledana u moj mali notes.
- Sad sam sama!.. - kaže tiho i trlja svoje male dlanove, kao da želi da s njih očisti testo koje joj se zalepilo.
Meni dođe da se nasmejem. Koliko ja znam, nikad i nije bila s nekim. Uvek sama. Pristojnost mi nalaže da osmeh svoj progutam.
- Ti piši, a ja ću pričati! - polako ustaje i iz jedne fioke visoke, starinske komode uzima veliki album u platnenom povezu, oivičen srebrnim gajtanom.
Sad je već pored mene. Čini mi se da ću joj otkucaje srca čuti. A ona je sasvim smirena. Sporim pokretom otvara album. I počinje:
- Ne možeš me prepoznati. Na ovim sam fotografijama kad sam bila devojčurak… Moj otac je bio bakalin. Znaš šta je to?! - podiže svoj pogled prema meni.
Ja samo klimam glavom, a pogled svoj s fotografija ne pomeram.
- Kad sam imala deset godina, najstariji brat, u osamnestoj, umro je… Dragan se zvao.. Oftika ga uhvatila… - plačni glas joj treperi.
- Ima ga na slikama? - pitam, želeći da prekinem turobnu tišinu koja je nastala.
Ona okreće drugu stranu i nemo pokazuje dve-tri male, crno-bele fotografije.
- I - kaže - majka se mnogo rastužila, koliko za brata, tako i za oca.
Podižem pogled ka njoj. Znam da je moje nemo pitanje potpuno razumela. Vidim kako malom, izboranom rukom miluje očevu sliku, od vremena požutelu.
- U vojsku su ga uzeli... Otišao je da se nikad ne vrati... Grob mu nismo saznali… - vraća uspomene plačno - Pogledaj moju majku!.. Otac mi se Krstan zvao, a majka Nevena. Lepa je bila, Boga mi, i da vidiš, dućan je još pet godina sama vodila... što se kaže: policajac-žena je bila, a ništa od čoveka. Mene je pustila da učim, volela sam…
Ostavlja album i titravim pokretima pripaljuje cigaretu na dugu, crnu muštiklu. Pokušavam da čuđenje svoje sakrijem.
- Popij kafu, ohladiće ti se! - kaže mi, a težak joj se uzdah iz grudi otkida. - Imala sam još jednog brata, Jovana i još jednu sestru, Dragu... Sa stricem da radi, u Rumuniju, ode Jovan... Odatle u Ameriku su otišli… Nikad se nije vratio, niti je kakvu vest poslao…
Ona na časak pogled svoj baca na moje nerazumljive pribeleške i kao da prevrće svoja sećanja, kaže:
- Moja se sestra mlada udala, još u srpskom, a ja sam školu gurala... I duvan smo sadili, nebio ga, šta da ti pričam?! Radili smo u polju od noći do noći… Takva su vremena bila, teška… - gasi cigaretu u veliku pepeljaru i ponovo u krilo album uzima.  
Zagleda se u fotografije, oči napreza:
- Jednom sam svojoj majci rekla:„Udaću se za oficira!“,a ona, sva usplahirena, pita:„Gde si ga sad našla, jadna ja?“, „Ne sada, majko! - kažem joj - Kad se budem udala, biću oficirska žena.“
- Zašto?.. Kako?.. - brzopleto mi iz usta izleti.
- Da ti pravo kažem, tako sam tada zamišljala. Želela sam visokog, snažnog, nego šta, sa uvrnutim brkovima i epoletama na ramenima... A sablja, kad bude išao, po kaldrmi da mu zvekće… Ja - oficirska žena…
Ponešto zapisujem, pokušavajući da svaki njen pokret sledim. 
- Godine su prolazile… Ne bih da se hvalim, istinu ti kažem, dolazili su provodadžije odavde-odande, ali, ja nisam htela. Sanjala sam da budem oficirska žena… Tu pustu sablju što po kaldrmi zvekeće, s uma nisam vadila... Posle, došao je rat, zatim oslobođenje… - i suza joj u oku zasija.
- Da probam Vaše slatko!.. - kažem.
- Da ga probaš! Ja sam ga sama pravila krajem leta - slutim joj radost u glasu - I tako... kažem ti… godine su se pored mene kotrljale, ja sam čekala svog oficira... Dugo sam i bolesna bila…često kod lekara, u bolnici, u banji... E-e-eh!.. Tek posle počela sam da radim, kad sam, što se kaže, na noge stala... Moje su se bratanice i moje drugarice poudavale, decu izrodile, a ja... - i dve joj se suze po izboranim obrazima kotrljaju.  
- Lepo Vam je slatko! - želim da je iskrenom pohvalom oraspoložim.
- I vodu sam ti donela! - pokazuje mi čašu na poslužavniku i malim dlanom stidljivo trag suza briše - Ja… generacije i generacije sam dočekivala i ispraćala, a svoje dete nisam zagrlila, na rukama nisam podigla… Čekala sam moga oficira… I majku sam ispratila i, kao sova, među ova četiri zida sama sam ostala!..
Tišina se sa toplinom grli.
- Sad me retko ko posećuje… - nastavlja ona - Penziju mi poštar donosi… I kolege su me zaboravili… Više nikome nisam potrebna… Ili, možda misle: „Odavno je nema, ko zna kad je umrla!?“ A evo, ja se još uvek ne predajem, još sam živa!
Ona polako ustaje, sporim korakom klaviru prilazi… Podiže čaršaf i poklopac podiže i nekoliko puta po klavišima udara.
- Ako želiš nešto drugo da ti kažem, ti me pitaj! - polako se vraća i nasuprot meni seda.

Ja tek sada primećujem lep luster od kovanog gvožđa, sa debelim lancem, na sredini drvenog plafona okačen. I razmišljam: „Kako da počnem priču o njoj, o učiteljici?“