Ljeto 2010

  ISPISNICA
  David Kecman Dako
 
 

Nađoh se u priči kojoj ne znam ni početak, ni način na koji se rečima, sve nit po nit, kao sama od sebe prede i plete da bi se odmah po okončanju neizbežnog zbivanja u nečuju i nevidelu, u tihosti raspredala i osipala, do ništavila.
          Znam samo ponešto o tome zašto sam u toj priči i da sam jedini kome se ona, ponajviše u njegovoj misli, s toliko dramatičnosti događa i u kojoj je »onaj drugi«, koji je belinom hartije ispisuje, istovremeno i objekat i njen jedini stvarni učesnik.
          Kao, u logoru sam, na strašnom mestu, kao u snu. I nema ničeg što bi mi razjasnilo upitnost: - Otkud i zašto sam baš tu, na mestu za koje znam da je logor, iako sve oko mene ne samo da podseća, nego doista i jeste veliki, pun svetlosti i blistav galerijski prostor u kojem sam se tokom dana obreo da bih još jednom video slike za izložbu tek u pripremi, a koju bih u večernjim satima trebalo da otvorim.
          Toplo mi je, pretoplo. Vrim u proključalom znoju vlastitog tela. Pomerim li se, postaću velika modro-crvena mrlja i razliću se, potom rasuti po pločicama u galeriji kao kuglice žive, na sve strane.
          - Za koji časak, pred tobom će se naći slike koje nikada nisi video. Čim ih ugledaš, odmah će i da iščeznu. Jedino vidno što će od njih pred tobom da ostane, biće ono što se od slike, posredstvom tvog prvog pogleda, u tebe skrilo i što je od svakog drugog pogleda uspelo da odbegne. Moraćeš da otvoriš izložbu tih i takvih slika, slika od prvog pogleda kakve ih samo ti možeš videti.
          Ne  vidim lice onog čijem glasu u ovoj zapovesti moram, bez pogovora, da se povinujem, jer, i to mi je odnekud znano, Zapovednik je ovog logora i znam, ode mi glava i pre nego što se u malim, živinim kuglicama raspem ne izdržim li ovaj tren i ne učinim li kako mi je od Nevidnog naređeno.
          - Tamo, u dnu galerije – govori mi – biće i svi drugi zatočenici, sada u ulozi posetilaca izložbe. Pažljivo su odabrani. Sve sami znalci slikarstva, umetničke fotografije, skulpture, ali i muzike, filozofije, književnosti, istorije svega i svačega, nadasve kreatori i tumači Istorije beščašća i Logorologije, od postanja sveta, s kulminacijom u središtu dvadesetog, logorskog veka, pa sve do ovog trena. Među njima su, a o tome da povedeš najviše računa, jer i najopasniji su, iako tebi i najbliži, pesnici. Od njih ti, ukoliko pri besedi o onom što ćeš jedino ti u celosti, između dva trepeta  moći da vidiš i što ćeš tokom samo jednog pogleda morati da odgonetneš, ukoliko se u svom sudu prevariš, spasa nema. Oni će te, ti pesnici-zatočenici u ulozi posetilaca, znaš to i bolje od mene, nemilosrdno, žešće nego što bi to drugi (filozofi, istoričari svega i svačega...)  mogli i da zamisle, ćutnjom i pogledima na komadiće rastrgati, a potom i zgnječiti...
          Ne vidim lice onog koji mi sve ovo govori, a čini mi se da sam i bez želje da se bar pogledima suočimo. Sretnem li ga bilo kad i bilo gde, zasigurno, prepoznaću ga. I biće bolje da se to nikada i ne dogodi.
         
          I slike krenuše. Najpre one s leve strane, kolaži pod staklom ušuškani belom pasparturom. Na onom što je nekada i bio samo fotos, pa makazama znalački i s jasnim naumom na komadiće iseckan i nalepljen, ali tako kao da slikar poput Tvorca iznova stvara samo sebi razumljiv prizor, lik je vanredno lepe žene.
          Da li sam je ikada pre i bilo gde i kako, makar i na fotosu video? Ne znam. Možda je to žena sa kojom se slikar, posle svega što mu se sa njom, stvarno, ili tek u misli dogodilo, slobodan kao ptica, u svom ateljeu, s ljubavlju ili u besu, na ovaj način, seckanjem, kolažiranjem, tako lepo poigrava?
           - U svakom kolažu ista je žena, ali i potpuno drukčija priča. Na jednom je bitan samo njen hod i od apstrakcije su pošteđene lepe noge zatečene pri iskoraku. Na drugom je deo tela koje slikara u trenu poigravanja / seckanja fotosa na deliće, u tom trenu najviše izluđuje. Dojke, naprimer, preko kojih je nalepio fotose porculanskih tanjirića i za gatanje prevrnutih šoljica za kafu ispijenih davno u bašti ko zna kojeg velegrada, ali zasigurno u vreme mira. Na trećem kolažu je samo delić njenog prelepog lica, a sve drugo su  isečci iz novina, naslovi crnih hronika, sa tačnim datumima izvršenih zločina. Na četvrtom...

          Pred onima koji me iz daljine gledaju i koji me, verovatno, bolje čuju nego što im je uopšte i stalo do onog koji ih svojim sugestivno-dramatičnim pogledom priziva, govorim  najpre o ženi koju sam, dok sam bio živ, voleo, a da to ona nikada nije saznala. Govorim potom i o ženi koja joj je bila slična, poput bliznakinje, koja je mene volela, a ja sam toga postao svestan tek po dolasku ovde, u ovaj prostor i među ovakve ljude, gde se i od kojih se, posebno među pesnicima, ni porinućem do ispod dna samog sebe, ne mogu nikako i ničim, pa ni rečima, dovoljno dobro sakriti. Naspram ko zna koje slike, govorim o ženi, uvek tako neizbežnoj, koje na javi nikada nema dovoljno, a u snu mi je opet suviše stvarna da bi se bar tu naša ljubav, s radošću, buđenjem prepoznala.
          Pri ovoj reči niotkud eha, svejedno kakvog, odobravanja ili negodovanja. Kao da ništa nisam ni izgovorio. Kao da ovaj glas može čuti i razumeti jedino onaj  koji u ove slike, u njihove obrise skrivene pod očnim kapcima gleda i o kojima mora da govori.

         
          Vidim ih kako se u gomili, kao u naviljcima pred kosom ili pred dirigentskom palicom Nevidnog, a sada već i nečujnog Zapovednika, okreću i odlaze, bez osvrtanja, u pravcu slika koje se pojavljuju s moje desne strane.
          Slike ili crteži? Nisam sigran sve dok im se ne približim na dodir vrhom prsta po platnu sa dominantnom, uzburkanom i gotovo vrelom belinom.
          - Zar je moguće – pomislih samo, jer ni jednu suvišnu reč ne smem da da izgovorim - da ih takve slike s prizorima strave  privlače više od prelepog tela i tajanstvenog lica žene  ostvarljive samo na ovim kolažima? Ili ne razumeju  ništa od svega onog što jednostavno moram da govorim s mišlju da time produžavam i svoj, a možda i njihov život makar da je i pakao od svih asocijacija, neverica i nedoumica u njima takav da s njima lakše nakraj izlazim nego sa glasom onog čije lice ne vidim, a od čijeg mi mišljenja zavisi svaki budući tren?
         
          S desne strane, ipak, bele slike, a na njima crtež. Na svakoj je samo jedno bezlično telo koje iz slike u sliku menja obličje postajući pri kraju najpre grudva, pa mrlja i konačno – tačka. Telo na Raspeću, potom telo – marioneta  koje se koprca  obešeno  o končiće u nevidljivoj, belinom   prekrivenoj šaci Zapovednika. Onog čije se lice na velikoj pozornici pod blještavim reflektorima nikada ne vidi, a zna se i bez toga ko je taj i u kakvoj je moći, šta mu je činiti...
          - Telo čoveka, ili telo životinje? Telo velike bube namerno pri hodu smrskane? Bilo šta da je, u rukama ili pod nogama onog čije lice niko na može da vidi dok igra traje, samo na kobni udes, na zlu  sudbinsku ispisnicu  i pre rođenja je osuđeno! Linije od kojih je sazdano ovo obličje, kao i sve drugo na ovim slikama – govorim i ne mareći o tome da li me iko više gleda i sluša – ustvari su žile i nervi, smesa od nekad čvrstog tkiva koje je trenom stvaranja ovakvog prizora bilo izloženo takvom paklenom plamu da u beskrajnoj tišini može još da ispiše samo svoj  poslednji dah. 
Belinom u koju je telo ovo porinuto, u kojoj lebdi, u kojoj se, iz slike u sliku, sve više izobličuje te mrljom, bezličnom masom postaje i tačkom nestaje,  prepoznajem svoj trag ispisan krikom.  A to što ga ne čuješ, Ti, koji si me na reč kao na jedino uporište, jedinu tačku oslonca  osudio, ne znači da se čovek koji celoga života samo pada u svim pravcima, kao i pri trenu rađanja, nije pri izmaku iz života tako gromoglasno, krikom oglasio..!
         
          Belinom hartije, rukopisom priče u kojoj se nađoh i koja će se vremenom, na isti način kako je i nastajala, osuti, u kapljicama ili u kuglicama rasuti, sa margina ka središtu, sa svih strana izviru i razlivaju se sve učestalije mrlje. Osmehnu me misao kako je u njima suština svega onoga što je u strahu od istine ostalo neizgovoreno, neispisano.
          Dobro sam proverio. Sve u meni što se skrilo, isto je kao i u onom trenu kad se pred mojim okom, između dva trepeta, pojavilo i odmah iščezlo. Pod mrljama su sve moje snovidice iz prostora samo mog sećanja. Sve moje, i od sveta, i od mene, odbegle tajne.

          Ruke mojih dželata ostaće prazne.