Ljeto 2010

  ONTOLOG ŠIROKE RUKE
  Ivo Kara-Pešić
 
 

“Svi ljude teže znanju po naravi. Znak je toga ljubav prema sjetilima; jer i mimo koristi ona se vole sama za sebe, a najviše od svih sjetilo vida. Naime, ne samo kako bismo djelovali nego i kad ne kanimo ništa činiti, izabiremo takoreći gledanje radije od svega ostalog. Uzrok je tomu što od svih sjetila ono nam najviše omogućuje spoznaju i pokazuje mnoge razlike.”1
Čuveni je to početak najvažnijeg teksta zapadne misli, knjige koja je zauvek odredila čitavu njenu istoriju i čija se problematika duboko utkala i u arapsku i jevrejsku filozofiju, omogućivši onu čudesnu igru komentara i predaje između arapske i srednjovekovne sholastike; postavila je niz temeljnih problema, definisala filozofsku terminologiju i dala prvi istorijski pregled dotadašnjeg promišljanja bića. Njeno zvučno ime i forma predmet su beskrajnih rasprava, i nisu delo njenog autora, nego jednog bibliotekara. Toliko puta prepisivana, toliko puta tumačena, uzročnica tolikih nesporazuma i krivotvorenja, knjiga mišljenja koje samo sebe misli – Aristotelova Metafizika.
Prva rečenica, tako prikladna neumorno radoznalom duhu Starih Grka, pročitana danas, kao da ima blago ironični prizvuk. Razlog tome je smisao, možda odviše uzvišen, koji pridajemo reči znanje, ali odmah u nastavku Aristotel objašnjava da tu pre svega misli na čulno saznanje, ono zahvaljujući kojem se ljudi snalaze u svakodnevnom životu (“kako bismo djelovali…”) i koje je temelj (u aristotelovskoj koncepciji) svakog višeg oblika saznanja. Kako među saznanjima, tako i među čulima postoji određena hijerarhija, najviše se, dakako, voli ono koje nam pribavlja najviše obaveštaja i omogućava nam stvaranje slike sveta – čulo vida. Naša upućenost na spoljašnje premete zbog preživljavanja objašnjava nesumnjivu povlašćenost vida u odnosu na ostala čula. Ali šta je sa osobama koje ne vide dobro ili ne vide uopšte? Kakav je njihov katalog sveta, ili, da se izrazimo filozofskim žargonom, kakva je njihova ontologija?
Aleksijus Majnong (Alexius Meinong, 1853-1920) rodio se sa teškom naslednom bolešću vida, poluslep. Ovaj strašni hendikep uvek je nastojao da prikrije, ali bolest se tokom života pogoršavala i na kraju pretvorila u potpuno slepilo. Rođen 1853. godine u Lembergu (ondašnja Austro-ugarska imperija, današnja Ukrajina), već kao veoma mlad pokazao je interesovanje za muziku, svirao klavir i violinu, komponovao. Zahvaljujući muzici rodilo se veliko prijateljstvo sa muzikologom Gvidom Adlerom, započeto u Beču, gradu u kojem je Majnong stekao čitavo svoje akademsko obrazovanje: upisuje se 1870. na Univerzitet i studira istoriju i nemačku filologiju. Diplomira 1874. na katedri za istoriju. Sledeće godine odlučuje da se posveti filozofiji i prati Brentanova predavanja (Franz Brentano, 1838-1917). Odbranom rada o Hjumu 1878. godine dobija titulu predavača. Četiri godine predaje kao privatdozent na Bečkom Univerzitetu. Po objavljivanju rada Istraživanja o Hjumu II. O teoriji odnosa, 1882. godine, stiče titulu vanrednog profesora filozofije u Gracu, gde je ostao do kraja života osnovavši takozvanu Gracku školu iz koje su, između ostalih, ponikli i Vitorio Benusi (Vittorio Benussi, 1878-1927), Kristijan Erenfels2 (Christian Ehrenfels, 1859-1932), Alois Hefler (Alois Höfler, 1853-1922), Ernst Mali (Ernst Mally, 1879-1944). Majnong je 1889. godine proglašen redovnim profesorom filozofije, a 1894. osniva Laboratoriju za psihologiju u Gracu, prvu te vrste u Austriji. U Gracu 1897. osniva Seminar za filozofiju (danas Institut za filozofiju Univerziteta koji nosi njegovo ime). Za svoje velike akademske uspehe može da zahvali neverovatnoj disciplini u radu, ali i ogromnoj ljubavi i strpljenju supruge Doris, koja mu je neretko čitala tekstove. Poslednjih godina života potpuno gubi vid. Umire 27. novembra 1920. u Gracu.
U ovom tekstu ukratko ćemo predstaviti lik i delo velikog austrijskog mislioca koji je – što nam nikako ne ide na čast i nije lako objašnjivo – ostao, zajedno sa čitavom tzv. brentanovskom školom, poprilično nepoznat na našim filozofskim prostorima.3 Detaljno ćemo se baviti samo teorijom predmeta, u nastojanju da prikažemo svu njenu suptilnost i iznijansiranost (kojima ima da zahvali za svoju današnju aktuelnost), i njeno oživljavanje u italijanskim filozofskim krugovima, pre svega među pripadnicima torinske Laboratorije za ontologiju (Laboratorio di ontologia – LabOnt).

 

Predmeti u glavi 
Šta je, dakle, predmet ? U ovu kategoriju bismo, pretpostavljam, svi odreda uključili stolice, stolove, knjige, mobilne telefone.4 U pitanju su konkretni entiteti koji imaju precizno prostorno-vremensko određenje. Eto, to su predmeti, rekli biste vi. Ali zašto onda postavljamo pitanja poput: Šta je predmet ovog teksta? ili Koje predmete imate u školi? Stara i dobro poznata “boljka” filozofije je da sve očiglednosti jednim dodirom pretvara u probleme i upitnosti. U ovim pitanjima krije se ono što je Majnong nazvao predrasuda u korist stvarnog, to jest naša prirodna upućenost na fizičke predmete kao predmete par excellence.5 Danas znamo, zahvaljujući susretu darvinizma i kognitivnih nauka, da smo evoluirali u sredini prepunoj čvrstih predmeta koje svakodnevno treba zaobići, dohvatiti, upotrebiti i naš perceptivni aparat i čitava kognitivna arhitektura prilagođeni su nivou na kojem razlučujemo predmete (basic level), pa shodno tome i jezik izražava ovakvu sliku sveta.6 Stoga i za mentalne objekte kažemo da su predmeti, iako nisu fizički opipljivi.
Možemo li, dakle, entitete koji nisu u prostoru i vremenu, poput brojeva ili banjalučke Ferhadije, da uključimo u kategoriju predmeta? Broj bi bio idealan, a banjalučka Ferhadija nekada postojeći predmet. Međutim, postoje i mnogo “nezgodniji” slučajevi, kao recimo razlika između dva automobila, Raskoljnikov ili čudesni troglavi paskengur kojeg sam sanjao pre tri noći. Hoćemo li ih zbog nesumnjivo velike razlike u odnosu na klasične predmete, isključiti? Ali, moraćete priznati da bismo tim potezom izbrisali veliku porciju sveta, i time našu ontologiju učinili poprilično ograničavajućom. Svakodnevno imamo posla sa entitetima koje ne vidimo i ne dodirujemo, ali njihovo postojanje zbog toga ne dovodimo u pitanje (elektromagnetski talasi, atomi). Postavlja se pitanje kriterijuma na osnovu kojeg nešto jeste, a nešto drugo nije predmet. Šta činiti? rekao bi Černiševski; uvrstiti ih ili ne uvrstiti, pitanje je sad, možda bi dodao Hamlet. S obzirom da ontologija kao disciplina po svojoj prirodi teži totalitetu, najmudrije bi bilo prihvatiti onu teoriju koja uzima u obzir najveći broj slučajeva.7
Majnongov filozofski projekt, poznatiji kao teorija predmeta (Gegenstandstheorie), za glavni cilj ima razmatranje sveta u njegovom totalitetu; dakle, ne samo fizičke predmete, već i predmete naših snova, želja i planova koji, iako nemaju konsistentnost fizičkih predmeta, ipak na neki način jesu i nesumnjivo imaju veoma veliki uticaj na naše misli i živote.8 Svet je, primećuje Majnong, sačinjen od postojećih i nepostojećih predmeta (nicht existierenden Gegenständen), a u poslednje se mogu svrstati predmeti matematike i geometrije, nekada postojeći predmeti, predmeti fantazija, ali i nemogući predmeti (unmöglichen Gegenständen) poput okruglog kvadrata ili metalnog drveta. Potrebno je stoga objasniti veze koje postoje između stvarnog i nestvarnog, postojećeg i nepostojećeg. Majnong je svestan problema etimologije pojma predmet (Gegenstand od gegenstehen – stajati pred), jer stajanje pred subjektom nije suštinsko svojstvo predmeta, ono je neposredna posledica predrasude u korist stvarnog, budući da se fizički predmeti uzimaju za predmete par excellence.  Pred-met je – i to je konstanta Majnongove teorije u svim njenim fazama razvoja – logički prvotan, on jeste pre nego što je s-hvaćen.
Mada ćemo u ovom tekstu prevashodno razmatrati Majnongovu teoriju predmeta, valja napomenuti da njegov misaoni razvoj uključuje i takozvani pred-predmetni period, tokom kojeg se bavi psihologijom, pedagogijom, logikom, aksiologijom i teorijom saznanja. Iz ovog perioda potiču Über philosophische Wissenschaft und ihre Propädeutik (O filozofskoj nauci i njenoj propedeutici, 1885), Phantasie-Vorstellung und Phantasie (Fantastična predstava i fantazija, 1889), Zur Psychologie der Komplexionen und Relationen (Prilog psihologiji kompleksa i odnosa, 1891), Beiträge zur Theorie der psychischen (Prilozi teoriji psihičke analize, 1894), Psychologisch-ethische Untersuchungen zur Wert-Theorie (Etičko-psihološka istraživanja teorije vrednosti, 1894), Über die Bedeutung des Weberschen Gesetzes. Beiträge zur Psychologie des Vergleichens und Messens (O značenju Veberovog zakona. Prilog psihologiji poređenja i merenja, 1896). Pred-predmetni period zatvara se delom iz 1899. godine Über Gegenstände höherer Ordnung und deren Verhältnis zur inneren Wahrnehmung (O predmetima višeg reda i njihovom odnosu sa unutarnjim opažanjem). U sledećih pet godina Majnong sintetizuje prethodna istraživanja i razvija postepeno novu teoriju. Za našu priču svakako je najvažnija 1904. godina: deseta je godišnjica od osnivanja Laboratorije za psihologiju Univerziteta u Gracu; tom prigodom Majnong i njegovi studenti objavljuju zajedničko delo pod naslovom Istraživanja o teoriji predmeta i psihologiji (Untersuchungen zur Gegenstandstheorie und Psychologie) u okviru kojeg se pojavljuje i profesorov esej O teoriji predmeta. U decembru iste godine počinje i čuvena prepiska i debata sa Bertrandom Raselom (Bertrand Russell, 1872-1970).9.
U eseju iz 1899. godine O predmetima višeg reda i njihovom odnosu sa unutarnjim opažanjem Majnong razvija neke od temeljnih ideja za buduću teoriju predmeta. Polazište mu je Brentanov nauk o intencionalnosti psihičkih fenomena: svaki sud, želja, predstava ili osećaj upućuju na nešto. Upravo ova intencionalna priroda čini specifikum psihičkih fenomena i omogućuje njihovo razlikovanje od fizičkih. Pored fizičkih i psihičkih, Majnong izdvaja i treću, grupu idealnih predmeta. Do njih dolazi, poput Tvardovskog (Zur Lehre vom Inhalt und Gegenstand der Vorstellungen - Prilog učenju o sadržaju i predmetu predstava), 10 promišljanjem veze između intencionalnosti i trihotomije čin-sadržaj-predmet. Čin je psihički doživljaj koji upućuje na predmet, sadržaj je onaj aspekt psihičkog doživljaja koji se u zavisnosti od predmeta menja ili je konstantan (nema čina bez sadržaja), predmet je ekstramentalni referent dat nezavisno od činjenice da li je predstavljen ili nije.11 Predmet je u najopštijem smislu summum genus, najopštiji pojam, iznad kojeg nema opštijih pojmova. Ovom analizom Majnong dolazi do pretpostavke o ne-postojećim predmetima.12 Predstava snežnog Mon Blana odnosi se na ekstramentalni predmet Mon Blan. Čin koji ostaje identičan i ako sebi predstavimo neku drugu planinu, odvojen je od mentalnog sadržaja (dela predstave koji se menja ukoliko sebi predstavimo neku drugu planinu). Ako, pak, umesto Mon Blana sebi predstavimo zlatnu planinu, imaćemo takođe čin sa psihičkim sadržajem, kao i ekstramentalni predmet, koji, za razliku od Mon Blana, ne postoji.
Tako dolazimo do centralnog pitanja za Majnongovu teoriju: da li je pretpostavljeni predmet (zlatna planina) različit od sadržaja, ili je pak isto što i sadržaj (čime bismo imali predstavu, ali ne i predmet), odnosno, na koji način jesu ne-postojeći predmeti? Majnong na ovo pitanje odgovara klasifikacijom ne-postojećih predmeta: ne-postojanje može biti logičkog tipa, kao u slučaju nemogućih predmeta (okrugli kvadrat), činjeničkog tipa (zlatna planina), esencijalnog, kao u slučaju predmeta koji po svojoj prirodi ne mogu da postoje, jer nisu stvarni (idealni predmeti poput jednakosti između 13 i 13, ili razlike između crnog i crvenog), i vremenskog tipa, u smislu ne-aktuelnosti, kao u slučaju stvarnih predmeta koji su postojali u prošlosti ili će postojati u budućnosti, ali ne postoje u sadašnjosti (banjalučka Ferhadija). Važno je naglasiti da temporalnost nedostaje svim tipovima nepostojećih predmeta, uz jednu bitnu razliku: predmetima prve tri grupe nedostaje po prirodi, dok predmeti iz poslednje grupe mogu da imaju vremensko određenje.
Shodno logici trihotomije čin-sadržaj-predmet, postojanje predstava ovih predmeta povlači za sobom i postojanje sadržaja kao dela te predstave. Ali da li postoji i predmet koji odgovara ovakvim predstavama? Tvardovski je predmet definisao kao ono što je predstavljeno putem predstave, a sadržaj kao ono što je predstavljeno u predstavi. Ako je ova definicija dobra, trebalo bi da važi i za ne-postojeće predmete. Majnong razvija svoju argumentaciju u dva smera, od kojih prvi razmatra postojanje: za sadržaj je suštinsko postojanje i psihička stvarnost u duhu onoga ko izvršava čin predstavljanja, dok se predmet daje nezavisno od činjenice da li postoji, da li je stvaran ili nije. I zaista, ako uzmemo u razmatranje čin predstavljanja zlatne planine, okruglog kvadrata ili bilo kojeg idealnog predmeta, on zahteva postojanje u predstavi zlatne planine, okruglog kvadrata ili, recimo, jednakosti 13 sa 13, ali ne i stvarno postojanje zlatne planine, odnosno predmeta. U ovim slučajevima postoji samo predstava, odnosno čin sa sadržajem. Isto važi i u slučaju nekada i ubuduće postojećih predmeta: sadržaj je uvek prisutan zajedno sa predstavom. Drugi smer argumentacije razmatra prirodu sadržaja (Inhalt) i predmeta (Gegenstand). Majnong primećuje da predmet predstave ima svojstva koja ne pripadaju uvek ili ne mogu da pripadaju sadržaju: u prvom slučaju se radi o idealnim predmetima poput relacija ili brojeva, koji ne postoje, ali odgovarajući sadržaj kao psihička činjenica uvek postoji i stvaran je; u drugom slučaju se radi o fizičkim predmetima koji kao takvi imaju određenu boju, temperaturu i težinu, ali njima odgovarajući sadržaj nije na isti način obojen, topao ili težak (predstava Sunca ne greje13). Kada sebi predstavljamo nešto, svojstva pripisujemo predmetu, a ne sadržaju, dakle, sadržaj postoji, stvaran je, prisutan i psihičke prirode; predmet, predstavljen preko predstave, može da bude ne-postojeći (okrugli kvadrat, zlatna planina, jednakost, nekada i ubuduće postojeći predmeti), ne-stvaran (okrugli kvadrat, zlatna planina, jednakost), ne-prisutan (nekada postojeći i budući predmeti), ne-psihički (fizički i idealni predmeti).
Pojmom predmeta višeg reda (Gegenstande höherer Ordnung) Majnong uvodi ideju o zavisnosti nekih predmeta od drugih. Terminom inferiora Majnong označava predmete na kojima se grade predmeti višeg reda (hoherer Ordnung) (superiora). Postavlja se pitanje u kojem odnosu se nalaze inferiora i superiora? Superius koji se temelji na određenim predmetima nižeg reda uvek ima potrebu za njima, dok isti predmeti nižeg reda mogu da utemeljuju različite predmete višeg reda. Predmeti višeg reda su odnosi (die Relationen) (npr. razlika i sličnost između predmeta), dok njihovi članovi predstavljaju predmete nižeg reda, kompleksije (die Komplexionen) (melodija, koja je više od zbira nota), čiji su inferiora odgovarajući elementi. Odnos je deo kompleksije, kompleksija je odnos zajedno sa svojim članovima. Predmete višeg reda Majnong određuje i kao “zasnovane predmete” (fundierte Gegenstände) zbog toga što su rezultat procesa utemeljenja koji se odvija po logičkoj nužnosti: kad god su dati temelji, odnosno predmeti nižeg reda, naprimer dve boje, zelena i crvena, iz njihovog postavljanja nužno sledi odnos različitosti. Ovde se već naziru obrisi geštalt psihologije. Predmeti višeg reda mogu, sa svoje strane, da budu inferiora za druge superiora, nivoi su, dakle, otvoreni prema gore, dok lestvica nije otvorena na dole. Temelj je ontološki pendant stvaranja predstava. Stvaranje objašnjava kako od predstava inferiora nastaju predstave superiora, dok temelj objašnjava nastajanje predmeta višeg reda na osnovu onih nižeg reda. U stvaranju predstava nema logičke nužnosti koju smo imali kod postavljanja dva predmeta (odnos različitosti opstoji i ako ga nijedan subjekt ne opaža).
Predmet višeg reda je objektiv (Objektive).14 Naše tvrdnje, primećuje Majnong, nemaju uvek istinitosne (veridičke) pretenzije. Takve su upitne rečenice, imperativi, hipotetička razmišljanja – izražavaju zahtev za informacijom, želju ili komandu, ali nisu sudovi. Ovde spadaju i zavisne rečenice, ali i igre, laži ili pripovetke. Stav (Satz) je nezavisan u odnosu na ubeđenje (Überzeugung), možemo da tvrdimo ili negiramo bez ubeđenja, ali nema ubeđenja bez stava. Psihički doživljaj koji poseduje samo stav je pretpostavka. Ubeđenje podrazumeva stav i priznaje gradaciju do nultog nivoa, pa je stoga pretpostavka (Annahme) upravo ”granični slučaj suda, okarakterisan nultom vrednošću intenziteta ubeđenja“.15
Predmete predstava Majnong označava terminom objekt (Objekte), a predmete sudova i pretpostavki, kao što smo videli, terminom objektiv (Objektive). Pomoću objektiva Majnong razrešava pitanje: šta odgovara istinitom negativnom sudu? Odgovor je: opstojeći objektiv. Uzmimo u razmatranje rečenicu “Nije bilo nikakvog koncerta u Klubu Studenata Tehnike (KST)”. Šta saznajemo? O koncertu ništa, osim da ga nije bilo. To nešto ne može biti izraženo pojedinačnim terminom, koji bi izražavao predstavu sa objektom, već samo rečenicom uvedenom sa dada nije bilo nikakvog koncerta. Nema, dakle, nikakvog “komada stvarnosti”, jer se negira njegovo postojanje, niti objekta. Potrebno je proširiti značenje termina “objekt suda”, da osim objekta na osnovu kojeg se sudi (koncert u KST), postoji i objekt o kojem se sudi, odnosno objektiv “da nije bilo nikakvog koncerta u KST-u”. Sud se prvenstveno odnosi na objekt na osnovu prirodnog interesa (predrasuda u korist stvarnog) koji potiskuje objektiv u drugi plan. Objektiv ima potrebu za objektom kao temeljem, te je stoga predmet višeg reda (npr. objektiv izražen sudom “A je B” je superius, izgrađen na objektima A i B). Objektiv “da A je B” je neposredni predmet suda, dok su A i B posredni (iako imaju dominantnu poziciju) predmeti o kojima se sudi. Objektiv može da bude i na poziciji objekta kao u primeru “istina je da A ne postoji”, gde su i posredni i neposredni  predmet objektivi: posredni predmet je “da ne postoji”, neposredni objektiv višeg reda je “da je istina da A ne postoji”. Svakom objektivu odgovara bezbroj objektiva višeg reda (serija redova je otvorena na gore).
Osim odricanja i tvrdnji, i lažni sudovi imaju kao predmet objektiv. U rečenici “Napolju pada kiša”, “kiša” je objekt, “da napolju pada kiša” je objektiv (važi i ako napolju ne pada kiša – nema predstave bez objekta, pa ni suda ili pretpostavke bez objektiva, čak i kada objektiv ne opstoji). Objektivi nisu delovi stvarnosti, nisu ni u glavama onih koji sude (kao što su to sudovi i pretpostavke). Iz ovoga Majnong zaključuje da, s obzirom da nisu ni fizički ni psihički, moraju biti idealni predmeti, pa samim tim ne postoje, već opstoje. Međutim, za razliku od idealnih predmeta (broj 5, odnos jednakosti), objektivi su nosioci istine (truthbearers). U rečenici “istina je da postoje atomi”, istina se ne pripisuje objektima (atomima), već objektivu “da postoje atomi”. Istinit objektiv je opstojeći objektiv, a opstojeći objektiv je činjenica, dok je neistinit objektiv onaj koji ne opstoji.16 Iz ovoga se može zaključiti da, sukladno tvrdnji da su činjenice opstojeći objektivi, činjenice ne postoje, već opstoje, pa se naše saznanje sastoji od objektiva, i ono je saznanje ne-postojećeg. Objekti koji ne opstoje, poput okruglog kvadrata, su izvan-bića (außerseiende).
Na primeru predmeta višeg reda Majnong objašnjava pojam opstojanja (Bestand). Kopija liči na original, kopija i original postoje, dok sličnost ne postoji na isti način kao original i kopija, ona opstoji. Bitak (Sein) se daje na dva načina: kao postojanje (Exsistenz), odnosno kao vremenski određeno biće, i kao opstojanje (Bestehen), kao atemporalno (vanvremensko) biće. Sa gnoseološkog gledišta, postojeće se saznaje a posteriori, a opstojeće a priori. I razlika stvarno/idealno može da se izrazi u gnoseološkim terminima: stvarni predmeti po prirodi mogu da se percepiraju, dok idealni, s obzirom da ne postoje, po prirodi ne mogu da se percipiraju. Važno je naglasiti da stvarnost i postojanje nisu sinonimi: stvarno je i ono što može da postoji (mogućnost), dok je idealno ono što ne može da postoji, već samo da opstoji. Postojanje je osobina koju ne poseduju svi predmeti i povezana je sa vremenom, jer predmeti koji postoje, postoje u određenom vremenskom periodu. Međutim, postojeće ne iscrpljuje područje bića: izvan ostaju idealni predmeti (odnosi, brojevi), nekada postojeći predmeti, objektivi, budući događaji, koji pripadaju području ne-postojećeg, ali zbog toga nisu obično ništa. Jednostavno rečeno, oni ne postoje, ali jesu: postojanje implicira opstojanje, ali ne važi i obrnuto. Stoga su opstojeći predmeti atemporalni, ali treba napraviti razliku između čistih opstojanja (predmeti matematike i njihovi odnosi) i mešovitih opstojanja koji upućuju na stvarne podatke, tj. na odnose između stvarno postojećih predmeta (Majnong ovde govori o kvazitemporalnosti – Quasizeitlichkeit). Stvarnost se, dakle, ne podudara sa postojećim.
Majnongova razmišljanja iz tzv. pred-predmetnog perioda nalaze svoju sintezu i daljnji razvitak u delu iz 1904. Über Gegenstandstheorie (klasifikovano u sabranim delima kao GA I). Osnovna Majnongova namera je introdukcija potpuno nove filozofske discipline. Tradicionalne nauke su, smatra Majnong, uslovljene predrasudom koja nam je urođena – predrasudom u korist stvarnog (postojećeg, bitka), budući da smatraju da je za razmatranje nečega, ili da bi se nečemu pripisala određena svojstva, potrebno pretpostaviti da ono postoji. Nestvarno je, shodno ovoj koncepciji, ništa, nepostojeće. Iz ovog razloga su mnogi važni predmeti “ostali bez domovine”. Otuda potreba za teorijom predmeta u vidu nauke o predmetu kao takvom i predmetima u njihovom totalitetu. Ona nije sveukupna nauka pojedinačnih nauka, nego nauka a priori, najveće moguće opštosti i ekstenzije. Prema Majnongovim rečima, teorija predmeta svojom apriornošću uključuje u sebe predmete matematike, ali je istovremeno opštija od metafizike, jer poslednja uzima u obzir samo totalitet postojećeg ili stvarnog: njen katalog zahvata totalitet predmeta mnogo manje ekstenzije od onoga koji pruža totalitet predmeta saznanja.17 Upravo ovim totalitetom se bavi teorija predmeta. Apriornost (Apriorität) i opštost (Gesamtheit) su ujedinjene u majnongovskom pojmu Daseinsfreiheit, odnosno, oslobođenosti od egzistencijalne pretpostavke koja upućuje na apriornost, na nezavisnost od iskustva, dok opštost podrazumeva osim stvarnog, sve nestvarno (alles Nichtwirkliche), moguće i nemoguće.
Na samom početku eseja Majnong tvrdi: “Totalitet (Gesamtheit) onoga što postoji (existiert), sa uključivanjem onoga što je postojalo i što će postojati, beskrajno je mali u poređenju sa totalitetom predmeta saznanja (Erkenntnisgegenstände)”.18 Ova teza podrazumeva oslobađanje od predrasude u prilog stvarnog (Vorurteil zugunsten des Wirklichen), od predrasude čija logika nameće izjednačavanje nestvarnog (Nichtwirkliche) sa pukim ništa (ein blosses Nichts). Kao mnogo puta u istoriji filozofije, matematika i ovde igra ključnu ulogu, budući da Majnongu omogućuje upućivanje na vrlo važno područje bitka koji nikada nije postojanje – njeni predmeti nikada ne idu preko opstojanja. Sa druge strane, matematika ne može da bude sveobuhvatna teorija za kojom autor traga, ali ukazuje na nedostatke klasične metafizike koja, smatra Majnong, nikada nije dosegla svoj cilj. Stoga je konfrontacija teorije predmeta sa klasičnom metafizikom neizbežna.
Osim oslobođenosti od egzistencijalne pretpostavke, Majnong razmatra i princip nezavisnosti takobitka od bitka (Prinzip der Unabhängigkeit Soseins vom Sein) i stav o izvan-bitku čistog predmeta (Satz vom Aussersein des reinen Gegenstandes). Biti-takav znači imati određena svojstva: prema tradicionalnoj postavci, poznavati jedan predmet znači upravo moći nabrojati njegova svojstva. Prema Majnongovoj postavci, pak, biti-takav predmeta nije dotaknuto njegovim ne-bitkom (Nichtsein). Jednostavnije rečeno, nije potrebno da predmet postoji ili opstoji da bi imao određena svojstva (tipičan primer su geometrijske figure). Ako se, dakle, može govoriti o biti-takav jednog predmeta nezavisno od njegovog bitka (Sein), od činjenice da postoji ili opstoji, ne-postojeći predmeti mogu biti jednostavni subjekti u istinitim rečenicama.19 Tako Majnong formuliše svoj čuveni paradoks: “Postoje predmeti za koje važi da slični predmeti ne postoje”; da bismo tvrdili da A ne postoji, potrebno je da A jeste “na neki način” (u terminima distinkcije epistemologija/ontologija, ovde imamo primarnost epistemologije). U slučaju objektiva ne-bitka  (Nichtsein), odgovarajuće ne-biće (Nichtseiendes) treba da igra ulogu predmeta. Nije važno da li je ne-bitak u pitanju nužan ili činjenički. Majnong na ovoj tački uvodi pojam izvan-bitka čistog predmeta. Ako je za predikaciju određenih svojstava nekom predmetu nužno pretpostaviti da on postoji ili opstoji, uprkos svemu, ustvrditi da određeni predmet ne postoji, pretpostavlja da on ipak jeste na određeni način, odnosno, precizira Majnong, da je unapred dat na čist način (vorgegeben), pre utvrđivanja njegovog eventualnog bitka ili ne-bitka. U suprotnom ne bi ni moglo da se postavi pitanje njegovog bitka ili ne-bitka. Istinit objektiv koji potvrđuje ne-bitak određenog predmeta opstoji, ali se iz toga ne može zaključiti opstojanje odgovarajućeg objekta (primer koncerta u KST-u). Majnong, dakle, zamenjuje izraz bitak izrazom datost (Gegebenheit):

“Sa psihološke strane, situacija može da se opiše i ovako: da bih mogao da sudim u vezi sa nekim predmetom, da on nije, čini se da prvo treba da s-hvatim predmet na neki način, da bih ustvrdio njegov ne-bitak (Nichtsein), preciznije, da bih mogao da mu ga pripišem ili poreknem”.20

Ispratimo Majnongovo rasuđivanje koje je centralno za Teoriju predmeta: ne-bitak A je objektiv, odnosno odgovara činjenici da A nije; ako je taj objektiv istinit pripada mu opstojanje, dok je objektu A poreknut bitak, pa dakle i opstojanje. Ali kako je moguće da predmet višeg reda (objektiv) opstoji, a da njegovi inferiora ne opstoje? Objekt mora da bude na neki način, stoga Majnong rešava ovu situaciju postavljanjem trećeg stadijuma bitka (Sein), neke vrste “kvazi-bitka” (Quasisein). Ovom kvazi-bitku, koji pripada svim predmetima, ne suprotstavlja se nikakav ne-bitak, kako bi se izbeglo upadanja u regressus in infinitum. Majnong brani tezu da “A mora da mi bude na neki način dato ako treba da shvatim njegov ne-bitak”. Ova ontološka potreba ima svoj pandan na psihološkom planu, jer da bismo poricali A, moramo prvo da pretpostavimo njegov bitak. Moramo, dakle, zaključiti da bitak objektiva ne zahteva ni na koji način analogni bitak objekata na kojima se temelji. Bitak i ne-bitak su, da tako kažemo, u nadležnosti objektiva, i ne odnose se na suštinu predmeta kao takvog. Tako dolazimo do pojma čistog predmeta koji je sa onu stranu bitka i ne-bitka, odnosno izvan-bitak (Auβersein). Ne radi se o trećoj vrsti bitka pored postojanja i opstojanja, već o nekoj vrsti zajedničkog denominatora koji pripada svim predmetima. Da je jedan predmet izvan-bitka znači da sa gledišta subjekta može da bude s-hvaćen, pa samim tim i izražen, a tek zatim može da mu se pripiše (ili otpiše) postojanje, opstojanje ili neko drugo određenje. Sve što može da se s-hvati je dato, čime datost (Gegebenheit) postaje kvalitet opštiji od bitka: sve saznatljivo je dato saznanju, pa mu se zatim može pripisati postojanje, opstojanje ili neko drugo određenje.

Krajnji rezultat ove minuciozne spekulacije je sledeća klasifikacija: imamo predmete koji su samo 1) izvan-bitka i druge koji su uz to 2) opstojeći, i naposletku one koji 3) postoje. Stav izvan-bitka je pandan principu nezavisnosti, i skupa izražavaju pojam Daseinsfreiheit-a. Gorenavedeni paradoks (postoje predmeti za koje važi da slični predmeti ne postoje), rešava se postavkom prema kojoj su nam dati predmeti koji nisu u smislu postojanja ili opstojanja, već su samo izvan-bitka. Majnong uvodi i novu klasifikacija nauka koja ih ne deli na nauke duha i prirodne nauke, već na nauke postojećeg i stvarnog koje mogu da se podvedu pod opštu nauku kakva je metafizika, a sa druge strane na one nauke koje su oslobođene od egzistencijalne predrasude (daseinsfreie Wissenschaft), koje mogu da se podvedu pod teoriju predmeta. Logičke i ontološke konsekvence ovakve postavke su relevantne: predmet se, da bismo mu pripisali bitak ili nebitak, mora dati u čistom obliku, pa su, dakle, bitak i ne-bitak spoljašnji u odnosu na predmet, nisu esencijalni: možemo da govorimo o biti-takav predmeta, o njegovim određenjima, nezavisno od njihovog bitka.

 

(Tekst u integralnom obliku i sa bilješkama možete čitati u štampanom izdanju ODJEKA)