Proljeće 2010

  Spoljašnost kao prostorno-politička dimenzija
  Saša Hrnjez
 
 

Prostor Moderniteta
 
U jednoj svojoj kratkoj priči (Del rigor en la ciencia) Borhes opisuje kako je veština kartografije dostigla takvo savršenstvo da su se dimenzije mape Carstva tačno poklopile sa dimenzijama samog Carstva. Naredne generacije su shvatile da je takva Mapa beskorisna i “ne bez greha” tako da se i danas “u pustinjama Zapada” nalaze komadi i delovi mape, jedini ostaci geografske nauke. Ovaj prelaz, od totalizirajuće potrebe da se svet u celosti pokrije jednom koherentnom i jedinstvenom slikom-predstavom ka fragmentarnosti i diskontinuitetu, mogli bismo u najopštijim terminima nazvati prelaz od moderne ka postmoderni. U terminima koje koristi Sloterdijk reč je o prelazu sa jedne vrste globalizacije na drugu, odnosno od jednog ekstenzivnog, otvorenog, povesnog prostora ka post-istorijskom i zasićenom prostoru. Kartografija iz doba velikih otkrića i evropskih osvajanja 15. i 16. veka ilustrativna je naznaka prostorno-političkog identita modernog subjekta. U toj nauci mapiranja osvojenih ili otkrivenih teritorija nalazimo sintetički model svih onih kontradiktornih osobina koje je Sloterdijk podveo pod određenje zemaljske globalizacije.1 Na prvom mestu, to je odvažnost, ili pak mahniti entuzijazam da se otkrije ono Spoljašnje, ali i težnja da se ti novootkriveni prostori postave u stroge i definisane koordinate, da se udaljeno i spoljašnje Drugo prisvoji i osigura. Zatim: ubeležiti, upisati, jednom rečju, fiksirati u formi mape spoznaju udaljenih svetova, ali istovremeno takvo znanje učiniti mobilnim, promenljivim i popravljivim. Osim toga, zemaljsku globalizaciju odlikuje trijumf protežnosti nad prostornom dubinom, trijumf ravne površine i dvodimenzionalnosti, što prema Sloterdijku na videlo iznosi imperijalnu i scijentističko-reduktivnu suverenost modernog subjekta.2 Sve ove karakteristike definišu dinamičko i protivurečno iskustvo Moderne koje se može izraziti kao napetost između otkrića Drugog, Spoljašnjeg, Novog i zaštite od neizvesnosti koju nose takva, koliko željena toliko i uznemiravajuća otkrića. Veština kartografije i mapiranja, u Sloterdijkovoj perspektivi, ispunjava obe ove funkcije. Smešten unutar pomenute napetosti moderni subjekat se konstituše kao posmatrač-putnik-pronalazač-osvajač. Sve ove uloge otkrivaju nam jedan isti odnos prema dimenziji Spoljašnjeg, karakterističan za epohu Moderne. Moderni subjekat je moguć samo na osnovu pretpostavke rastvorene Spoljašnosti, “čistog Izvan” kako to definiše sam Sloterdijk. Nalazimo se ovde u jasno kartezijanskoj situaciji: naspram samosvesne subjektivnosti postavlja se neodređeni, protežni i nezavisni prostor-materija tako da subjektivnost zauzima spoljašnji položaj u odnosu na objektivitet. Objekat je stoga nešto što se osvaja i zauzima. Svet je predstavljen, postavljen ispred (u smislu nemačke reči Vor-stellung) da bi bio shvaćen i uhvaćen. Ovaj objektivitet u koji se upušta moderni subjekat mora se uzati kao nešto što je lišeno samo-odnošenja, drugim rečima, nešto odbojno i prezreno. Analogno tome i Drugost mora biti shvaćena kao nešto što ne poseduje samo sebe (i kao takvo “zahteva” zaposedanje), budući zapravo čisto, anonimno Drugo, beživotno telo, deo nenastanjenog prostora. Ovo spoljašnje pozicioniranje u odnosu na svet koji nas okružuje uključuje i jedno, kako ga Sloterijk naziva, psiho-prostorno otuđenje subjekta koji se zatiče u sred otvorenog, bezgraničnog prostora. Apsolutna spoljašnjost (gde god da se okrenemo vidimo samo tuđe i spoljašnje) nadmašila ja blizinu i prisnost antičkog prostora u kojem se čovek zaista osećao kao kod kuće. Umesto bitka-kod-kuće modernom čoveku odgovara pojam-slika bitka-na-moru.  U tom kontekstu Sloterdijk modernu misao određuje kao misao koja izlazi na more i upućuje se ka nepoznatom.3 Međutim, ovaj gubitak intimnih objekt-relacija sa okruženjem razrešava se u centrifugalnoj agresiji prema Spoljašnjem. Psiho-dinamički odnos sa svetom Drugoga postaje nasilno razotkrivanje, Welt-Ent-Fernung putem istrebljenja, tako da i Dekartovo načelo dobija drugačije i konkretnije značenje: “Poništavam, dakle jesam”.4 Moderna za Sloterdijka predstavlja racionalizovano ludilo ekspanzije.
Iz ovoga što smo do sada rekli lako se vidi da je u Sloterdijkovoj perspektivi identitet moderne subjektivnosti određen u prostornim terminima, posebno putem onoga što on sam imenuje kao primat Spoljašnjosti. Sa druge strane kategorija subjekta se smešta u eksplicitno praktički horizont. Subjekat je delujući, preduzetnička energija, napadačka snaga, “pokretno u pokretnom”, metak opaljen u Spoljašnje. Prema tome kao glavno pitanje za konstituciju subjektiviteta važi prelaz od teorije ka praksi,5 odnosno kako “otkočiti” onoga koji dela i dovesti ga do delanja. U “ludilu ekspanzije” odluka igra presudnu ulogu sa egzistencijalne tačke gledišta. Povesnom prostoru Moderne pripada samo onaj koji je kadar da donese odluku pred fluidnom i zastrašujućom Spoljašnjošću. Sa otvaranjem Spoljašnjeg i jaz između teorije i prakse postaje veći, ili možemo pak reći, razlika između njih dve se tad zaista postavlja kao problem. Čitav emancipirajući projekat Moderne otkriva se u pokušaju da se prevlada ta razlika, da se prevaziđu sumnje i neodlučnosti te da se deluje oslobađajući se od inhibirajućih instanci, razvijajući tako naučno-ideološko “naoružanje” usmereno ka izgrađivanju duha akcije.6 Stoga, konstitucija subjektiviteta znači proizvesti jednu prostorno-političku strategiju kao poduhvat spoljnjeg prodora u ime opšteg spasenja.7
 Kategorija subjekta je na taj način ekskluzivno povezana sa istorijskom epohom evropskog ekspanzionizma (1492 – 1974), unilateralizma i dobom velikih političkih ideala 18. i 19. veka, kada je svet još uvek izgledao raspoloživ za oblikovanje in toto bez uzajamnih prepreka i protivmera. U trenutku kada je ta epoha završena i kada, kako kaže Sloterdijk, scenom dominira druga vrsta “sudbine”, možemo li i dalje govoriti o subjektu? I koje su posledice ovog de-struktuiranja subjektiviteta s obzirom na eventualnu političko-društveno promenu postojećeg sistema sveta?
 
Neutralizovani subjekat
 
Prostor i vreme u Sloterdijkovom viđenju sačinjavaju nerazdeljivi kompleks, tako da svaka strukturalna promena prostora povlači za sobom i novo odnošenje prema vremenu. Drugim rečima “prostorna revolucija” uvek označava i određenu revoluciju vremena. U tom kontekstu on iznosi tvrdnju prema kojoj pojam povesti ili svetske povesti može biti pripisan isključivo onom vremenskom periodu koji se zbio između 1492. i 1974. godine.8 Privilegiju da budu nazvani “povesnim” imaju samo heroji zemaljske globalizacije, odnosno protagonisti velikih otkrića, osvajanja, ratova i poduhvata iz tog perioda: moreplovci, trgovci, osvajači. Samo to doba koje se događa u dinamici orijentisanoj ka Spoljašnjem i njegovom prisvajanju može biti određeno kao povesno u pravom smislu. Razvijujući ove refleksije mogli bismo reći da su otvaranje prostora i pojava Spoljašnjeg doveli i do otvaranja povesti, te da je čak sama povest ništa drugo nego projekat ispunjavanja tog Spoljašnjeg. Sledeći ovu logiku nameće nam se zaključak da se sa zasićenjem globalnog realnog prostora stiže i do kraja povesti. Kada i najmanja tačka zemljine površine, koliko god bila udaljena i zabačena, postane ubeležena na mapi, odnosno koristeći se Borhesovim poetskim rečnikom, kada mapa postane jednako velika kao i sama teritorija, tada i povest prestaje da “deluje”. Povest se prekida onda kada nema više prepreka koji preprečuju i razgraničavaju prostor, otežavaju kretanje.
 Sa upotrebom novih informatičkih i telematičkih tehnologija, sa razvitkom svetskog tržišta i ubrzanjem prevoznih i komunikacionih sredstava ulazimo u treći talas globalizacije, koji Sloterdijk naziva elektronska globalizacija, ili samo Global Age. Prostorno-ontološka razlika između ove nove faze u procesu globaliziranja i prethodnih leži u činjenici da sada prostor gubi svoju protežnost. Kada bilo koji odeljak prostora postane fizički dostižan u minimalnom vremenskom intervalu prostorna razdaljina ne igra više nikakvu bitnu ulogu. Minimalizacija proteklog vremena povlači za sobom i redukciju prostora sve do njegovog iščeznuća.9 Dimenzija spoljašnosti, suštinska za prostorno iskustvo Moderne, prestaje biti horizont šanse, i postaje prepreka eliminisana, usisana i uvučena unutar globalnog kristalizovanog zdanja čiji smo stanovnici manje-više svi mi. Prostor sa kojim imamo posla u naše vreme jeste prostor bez svoje prostornosti, lišen same svoje suštine. Umesto ekstenzivnosti imamo distenzivnost, opuštanje, post-istorijski relax. Ovoj situaciji odgovara sugestivna slika kristalne palate 10 i pojam unutrašnje svetskog prostora (Weltinnerraum11). Ovaj poslednji shvaćen je kao odraz situacije u kojoj svi ospoljeni predmeti (nekada nedostupni), budući da se mogu steći i pribaviti u zamenu za novac, postaju elementi-članovi globalne potrošačke strukture. Da ta struktura ukazuje na “iskustvo tipično za primarni narcizam”12 upućuje nas na analogiju sa onim stadijumom u razvoju psihe koji je Frojd okarakterisao kao neizdiferencirana egzistencija, gde se još ne pravi razlika između Ja i sveta objekata i gde postoji samo beskonačni osećaj blaženstva i ispunjenosti, beskonačna sadašnjost. Vraćajući se na našu nit vodilju, dimenziju Spoljašnjeg, možemo primetiti da se u narcizmu unutrašnjeg svetskog prostora ta dimenzija ne opaža kao Spoljašnje, već kao ono što imanentno pripada samo-referentnoj provinciji kapitala. Uprkos činjenici da ovako struktuirani globalni prostor, konstituisan dinamikom kapitala, završava u zatvorenosti i ispunjenosti, bilo bi pogrešno zaključiti da je kristalizovana struktura kapitala sveobuhvatna, sa čvrsto uspostavljenim granicama.13
 Prostorna rekompozicija u kojoj se posredstvom novca i platežne moći generišu Unutrašnji prostori i sfere komfora proizvela je i novu situaciju što se tiče položaja subjekta i njegovog kapaciteta delanja. Kada je prostorna distanca kao takva eliminisana, svet postao zgusnut a Drugi neizbežno blizu, tada i subjekat postaje jedan neutralizovani subjekat, prožet dosadom i u isto vreme zadovoljan, utonuo u sferu potrošnje, relax-a i lake dostupnosti stvari. Sloterdijk izričito tvrdi da “pod tim uslovima ne može više biti prostora ni za kakav povesni događaj”.14 Čini se da je sa zgušnjavanjem prostora izgubljena svaka mogućnost da se uspostavi novo stanje stvari, što možemo izraziti i u formi pitanja: ako je kristalna palata uvukla u sebe svaku spoljašnjost, nije li na taj način ukinuta mogućnost njene subverzije? Tačno je da Sloterdijk govoreći o procesu globalizacije koristi reči “sudbina”, “aksiom”, da bi stvorio utisak nužnosti prema kojoj se odvija taj proces čovečanstva “ignorišući svaku alternativu”. U toj perspektivi i anti-globalističke inicijative bivaju svedene na puku varijaciju unutar globalne kapitalističke ljuske iz koje se, uprkos svim pokušajima, nikako ne može izaći.15 Prema Sloterdijku protiviti se globalizaciji je besmisleno na isti način na koji bi bilo besmisleno buniti se protiv Zemljine rotacije. Kritika globalizaciju na taj način se predstavlja kao kritika kakvog zakona prirode. Možemo tim povodom reći da Sloterdijk kao da ne pravi jasnu distinkciju između globalizacije, kao jednog povesnog, manje ili više, neizbežnog procesa, i globalizma, monopolizirajuće ideologije koja želi održati status quo predstavljajući ga kao jedino moguće, ili čak, kao ispravno stanje stvari. Ako je i tačno da  se no-global pokreti odvijaju u kristalizovanom prostoru koristeći tehnike i metode koji na kraju samo potvrđuju asimilatorsku moć dominantne političko-ideološke matrice, opet izgleda poprilično naivno tvrditi da se raznolika i pluralistička nepoverenja u globalizaciju (i globalizam) mogu opisati namerom da se točak istorije vrati unazad, te da se mukotrpno stečeno jedinstvo čovečanstva raskomada u mnoštvo provincijalnih života.16 Sa druge strane, valja napomenuti da Sloterdijk svaku slobodnu inicijativu, svaki pokušaj da se u današnjem dobu proizvede povest, razumeva kao anahronizam, kao regresiju na doba devetnaestovekovnog unilateralizma, i čak kao jednu vrstu terorizma, zločin onih koji još uvek veruju u povest (a vernici povesti nisu ništa drugo nego oni koji veruju u Spoljašnje). Kristalna palata sprečava svaki upad povesnog elementa sprečavajući da se stvori prostor inicijative koja bi mogla biti inicijativa i za demontiranjem kristalne palate kapitalizma. Tako za Sloterdijka kontekst fakticiteta služi i kao kriterijum vrednovanja određenog čina, u smislu da ako čin ne poštuje pravila i duh tog konteksta, to jest ako ne odgovara trenutnom poretku stvari biva obeležen kao anahrono nasilje. Ali šta ako je sam taj kontekst i trenutni fakticitet glavni nosilac nasilja, a kristalizovano zdanje kapitala sofisticirani terorizam?
 

 

Tekst u integralnom obliku sa bilješkama i navedenom literaturom možete čitati u štampanom izdanju "Odjeka"