Proljeće 2010

  ANATOMIJA PERIFERNOG UMA
 Mitja Velikonja
 
 

Evropa leži na Frojdovom kauču i pita se šta bi htela da bude, šta ona jeste.
U čemu je moj problem, doktore, očito se pita Evropa,
odakle dolazim i kuda idem. Ne znamo čak ni koliko nas ima i
koliko će nas biti, dokle ćemo stići, šta želimo, šta očekujemo, s kime da a s kime ne
.

Predsednik Evropskog parlamenta Žozep Borel prilikom posete Ljubljani 20. 2. 2006.

I                        
      
            Ovaj tekst ima svoju specifičnu istoriju. Napisan je kao predgovor srpskom izdanju moje knjige         ’Evroza – Kritika novog evrocentrizma, koja je prvo izašla  na engleskom i slovenačkom 2005. godine. U njoj sam opisao i kritički analizirao metadiskurz ’ulaska u Europu’, koji se razvio u Sloveniji i drugim državama kandidatkinjama u godinama i mjesecima pre njihovog prijema u EU 1. maja 2004. Ironički sam ga nazvao ’euroza’. Ovi redovi, koji su skraćena verzija  predgovora, zapravo su nekakva nova posljednja glava te knjige, nekakva ’euroza – dvije-i-po-godine-kasnije’. Naime, današnja situacija je u najvećoj mogućoj mjeri logičan nastavak one: evromanija se nastavlja na svim (ne)mogućim nivoima dominantnih ideoloških diskursa. Evropa i dalje – da navedem klišejski novinarski citat – važi za uzor, za svijetao primjer pravednosti, blagostanja, demokratije i ostalog oružja iz arsenala savremenog društva i države. Znači, biti evropski je razložno, mudro. Ko nastoji da bude evropski, na dobrom je putu da od njega nešto bude; da postane Evropa u malom.
            Poslednji primjer bio je prelazak na evro 1. januara 2007, koji se odvijao pod zajedničkim sloganom Evro – za sve nas. Iako je nova valuta imala gotovo plebiscitarnu podršku Slovenaca, ipak se zahuktala evropropagandna mašinerija, ponovo su se ulagali ogromni napori i sredstva za ubjeđivanje ubijeđenih. Ali to naizgled besmisleno i rasipničko insistiranje zapravo je bitno za dugoročno obezbjeđivanje ideološkog monopola novog EUrocentrizma – ni za trenutak se u njegovu ispravnost ne smije posumnjati. Političari su tako objašnjavali da se Slovenija posijle godina nepravedne isključenosti time vraća u centar evropske porodice. Državne institucije su objavile bezbroj publikacija, koje su građane pripremale na novu valutu: svako domaćinstvo je dobilo besplatan evrokalkulator. Isto je bilo i u medijima koji su se punili instant objašnjenjima tipa Kakva su iskustva drugih država na evropodručju poslije uvođenja evra? Trgovci su brže-bolje razglasili da će nove cijene u evrima da budu niže (što se često ispostavilo kao čista laž). Inovatori su užurbano izmišljali nove izume, kao što su euro-fix organizator kovanog novca, hologramska tablica za preračunavanje i €vrodetektor za zaštitu od falsifikovanih evra. Svakodnevnu kulturu opet su preplavile evro-parafernalije, a prefiks evro pojavio se u novim nazivima firmi, recimo Eurodream, Eurogarden, Eurocompany. Ponovo smo slušali izlive emocija (zavodljivi prvi evri), ekskurze "snova" (Evropi su potrebni snovi i nada svakog Evropljanina), nije manjkalo ni trunke tajanstvenosti (u čemu je tajna da je od novih članica EU samo Slovenija uspjela da uvede evro?), pa ni – nazovimo to - evro-astronomije (Slovenija, nova zvijezda na evro području ili pak evropsko sazviježđe) niti obećanja upravo biblijskih retribucija (njemačka kancelarka je druge članice podsticala: uradite to što je uradila Slovenija i vaš trud biće dvostruko ili trostruko nagrađen). Prosvjetari su propagirali svoje programe parolama kao što je Većim obrazovanjem i novim znanjem do bolje Euro plate! Studentima se sve to objašnjavalo u njima namijenjenim medijima.
Uvođenje evra bio je klasični obred tranzicije: započelo je u ponoć ritualnim podizanjem evra iz bankomata i poziranjem funkcionera za jutarnje vesti. Proslava Dobrodošlica evru održana je 15. januara kako bi pala na dan inače gromoglasnog proslavljanja 15-godišnjice međunarodnog priznanja Slovenije. Evro je postao stvarno najsnažniji simbol ujedinjene Evrope (guverner BS) odnosno simbol evropske integracije (njemačka kancelarka). Novu valutu je trebalo staviti i u duhovne oblande: katolička novinarka se ponosila što na slovenačkom evro novčiću stoji Trubarov citat podići se i opstati, koji je kao svoju devizu uzurpirao kardinal Rode. Evropska zastava je postala i ukras božićnih jasli.  Mjerači vremena do prelomnih trenutaka opet su dočekali svoj trijumf: na naslovnim stranama iznova se, kao i u proljeće 2004. godine, odbrojavalo Još _ dana do uvođenja evra. 1. januar postao je €-dan, funkcioneri su nadahnuto utvrdili da je to istorijski prelaz i prelaz istorijskog, govorili su o velikom prasku i kako je to posljednji korak na našem dugom putu povratka kući, u Evropu. Vizionari su opet postavljali pitanja tipa Hoće li Evropa pomjerati svijet unaprijed? i zadužili nas naslovima Evropa na putu ka vrhu. Rušitelji zidova ponovo su se dali na rušenje imaginarnih zidova koje su inače već najmanje jednom srušili: evropski komesar je susret sa slovenačkim ministrom na granici između Nove Gorice i Gorizie najavio: Naći ćemo se da simbolično srušimo zid koji dijeli dva grada.
            I tako dalje, u beskonačnoj teleološkoj spirali, gdje jedan konačni cilj odmah poslije postizanja zamjenjuje drugi: nikada nismo dovoljno dobri, uvijek postoji još neka prepreka da postanemo potpuni Evropejci. Centralno pitanje  je bilo šta će biti sljedeći evropski cilj, kuda i kako napred. Čisti ’trockistički’ zahtev za nastavak ’evropeizacije’ različiti govornici tumačili su različito. Za dušebrižnike, sljedeći cilj bile su evropske vrednosti: katolički kolumnista je tražio prelaz od evrovalute na evrovrednosti. Za druge, cilj je bilo uspostavljanje čvršće granice: poslije Evrolanda čeka nas još i Šengen. Bankari su dobili nov finansijski cilj – nova faza je što bolje funkcionisanje sistema ECB na svim nivoima. Novi izazovi su takođe starenje stanovništva i održivost javnih finansija. Najnestrpljiviji počeli su s odbrojavanjem _ nedjelja do predsedavanja (naime, Slovenija će u 1. polovini 2008. predsjedavati u EU). Viši funkcioneri su u skladu sa svojim nadležnostima davali uopštenije izjave, mada su u njima čuvali eshatološki naboj. Prema mišljenju premijera, evro je naredna prilika na putu. Rukovodilac evropodručja je ubijeđen da na kraju svakog putovanja počinje novo, dok predsednik evroparlamenta kaže da je pred nama još dugačak put: hajde da ga pređemo zajedno.
            Ponavljali su se tipični stavovi, koje smo slušali nedavno. Idemo redom. Nereflektirani eurocentrizam: evropski komesar iz Slovenije je prostodušno obrazložio prednosti svetske globalizacije riječima da u Aziji taj proces na neki način dopušta da  ljudi koji su do sada živeli drukčije nego što smo živjeli mi u Evropi ili razvijenim dijelovima svijeta pokušavaju da očijukaju s našim načinom života, da nam se približavaju i priključuju. Evropski ekskluzivizam: doskora evro-gromovnik s gorčinom primećuje da EU postaje konglomerat bogatih i siromašnih, demokratskih i poluautokratskih država, i da izjednačavanje istorijskih razlika između katoličko-protestantske Evrope, pravoslavne Evrope i muslimanske Turske ne može da donese ništa dobro.  Opsesivno traženje pohvala od drugih: uzvik predsjednika ECB Bravo, Slovenijo! objavljen je bezbroj puta. Korporativna retorika: eto, mi Slovenci ipak smo naučili da možemo nešto da postignemo samo ako smo složni. Premijer je  rječniku nacionalne oholosti iz devedesetih (tipa priča o uspjehu) dodao da Ne želimo ništa manje nego da budemo jedna od najuspešnijih država na svetu. Jedan od svjetionika XXI veka. I, konačno, potcjenjivački odnos prema sopstvenim građanima. Način govora bio je toliko pokroviteljski kao što je nekad bila dikcija kolonizatora, koji su domorocima objašnjavali vrijednost nove monete; doslovno kao da građani Slovenije ne znaju da broje do pet, u vladinim brošurama su im se obraćali sa potrošači treba da budu svijesni da nije svejedno da li neki proizvod košta 0,79€ ili 1€ , ili pak da 1 evro vrijedi više od 1 tolara.

Tekst u integralnom obliku sa bilješkama i navedenom literaturom možete čitati u štampanom izdanju "Odjeka"