Zima 2009

  FERRARISOV POJAM DRUŠTVENOG PREDMETA
  Ivo Kara-Pešić
 
 

Dva prijatelja šetaju po Sirakuzi, na Siciliji, i raspravljaju o kompjuterima i mobilnim telefonima. Jedan tvrdi da je mobilni telefon glupa, a kompjuter pametna sprava, dok drugi, pronicljivošću učitelja, predviđa da će jednoga dana mobilni telefon u sebe progutati sve funkcije kompjutera i još mnogo toga. Godina je 2001. i bio bi to naizgled sasvim običan razgovor, da se osobe koje ga vode ne odazivaju na imena Mauricio Feraris (Maurizio Ferraris)2 i Žak Derida (Jacques Derrida). Nakon ove paripatetičke rasprave dva prijatelja su dugo planirala pisanje dijaloga o mobilnom telefonu, ali kako to često biva, mnoštvo obaveza, a zatim i Deridina smrt, osujetili su im planove. Feraris potom, u znak sećanja na velikog prijatelja i učitelja, nastavlja strpljivo da razvija neke od Deridinih intuicija i 2005. u višestruko nagrađivanoj knjizi Dove sei? L’ontologia del telefonino (“Gde si? Ontologija mobilnog telefona”)3 formuliše novu teoriju društvenog predmeta. Ferarisova analiza polazi od predmeta koji je postao apsolutni amblem našeg društvenog života i brani centralnu tezu (inspirisanu Deridom) da je mobilni telefon prevenstveno sprava za pisanje, a ne za komuniciranje.
Gde si? Ovo pitanje izražava suštinu promene koja se dogodila pojavom mobilnog telefona. Osnovna razlika u odnosu na fiksni telefon ne leži samo u činjenici da se možemo naći bilo gde u momentu razgovora (uz ograničenja koje nameće loš prijem signala), već i u mnoštvu funkcija koje je ovaj “apsolutni predmet” u sebi ujedinio – pisaća mašina, kompjuter, kreditna kartica, fotoaparat, videokamera, agenda, budilnik, sat, videoigrica, baterijska lampa... Zaista ih nije lako sve nabrojati. Upravo u svetlu ove polifunkcionalnosti nameće se izrazito ontološko pitanje: koja vrsta predmeta je mobilni telefon? Sa mobilnim telefonom nismo, tvrdi Feraris, svedoci trijumfa usmenosti, već pisanja, i to pre svega ideografskog pisanja koje ne imitira glas, već crta stvari i misli. Paradoksalno, upravo sa telefonom, spravom za pričanje na daljinu - revolucijom mobilne telefonije pretvorenom u nešto sasvim drugo - u prvi plan dolazi uloga zapisa (iscrizione) u građenju  društvene stvarnosti.
Društvena ontologija se na velika vrata vratila na filozofsku scenu 1995. godine izlaskom knjige The Construction of Social Reality4američkog filozofa Džona Serla (John Searl). Prema autoru, društvena stvarnost se suštinski temelji na fizičkim predmetima. Šta čini da jedno ljudsko telo može da postane profesor ili prvi ministar, a jedan komad papira novčanica? Mnogo molekula fizičkog predmeta, kako tvrdi Serl? Prema Ferarisu, radi se o nekoliko molekula potpisa naprimer gradonačelnika koji pretvara komad papira u ličnu kartu, ili guvernera centralne banke koji pretvara parče papira u novčanicu. Pomislite samo na čitava zdanja – pošte, banke, biblioteke, ministarstva - čiji je jedini razlog postojanja pohranjivanje mnoštva zapisa. U poslednjih dvadesetak godina sve veći procent zapisa pohranjuje se na kompjuterima, sim i memory karticama. Osnovna Ferarisova teza je da se društveni predmeti sastoje u zapisima na papiru, magnetskim memorijama, u ljudskim glavama, dok se društvena ontologija temelji na sistemu pisanja starom koliko i Sumeri, (pa je dakle svakako postojao mnogo pre pojave mobilnog telefona), ali je ova čudesna sprava, upravo zbog toga što nam omogućuje spajanje sa svim sistemima usmene i pisane komunikacije, uz pristup raznim oblicima registrovanja, postala njegov apsolutni amblem.
Pisanje ne služi samo za komunikaciju, već suštinski za registrovanje, koje je nužan uslov za građenje ogromne nevidljive ontologije društvenih predmeta. Odluka da se krene od predmeta ključna je za Ferarisovu strategiju. Zašto? Postmodernisti su, smatra Feraris, napravili grešku kada su odlučili da svet stvari razreše u  jednom “neodređenom svetu” i “duhu vremena”, gde je sve pomešano. Nisu se opremili dobrom teorijom predmeta, jer su sanjali svet koji je u potpunosti na raspolaganju društvenom građenju svemogućih subjekata. Ali subjekti, pre nego što govore – misle i to uvek o nečemu (intencionalnost za koju treba da zahvalimo Francu Brentanu). Fizika se pokazuje neprikladnom za određivanje identiteta, odnosno suštine (eidos) prirodnih – morski talas nema fizički, već morfološki identitet – ili društvenih predmeta (fudbalski tim Torina pre i posle tragedije na Supergi). Feraris smatra da jedna dobra ontologija treba da eksplicira, diskriminiše i reifikuje.

Ekspliciranjem se na svetlost dana izvlače svi implicitni aspekti stvari i svakodnevnog života. Ovaj posao postao je veoma zanimljiv kada se, osim fizičkog i mentalnog, pojavio i cyber prostor, čijom se pojavom i nametnulo pitanje određivanja prirode stvari poput fileova i web stranica.

Diskriminacija podrazumeva utvrđivanje posebnosti nekog predmeta u odnosu na druge. Feraris navodi primer e-booka za koji se mislilo da će u potpunosti zameniti normalne knjige, ali se pokazao kao potpuni fijasko upravo zato što nije bila prepoznata i priznata posebnost knjige kao predmeta.5 Njena suština nije jednostavno u prenošenju ideja i reči, već u tome što ih prenosi na podlozi kojom se lako rukuje, može brzo da se konsultuje, nosi, pokloni ili pozajmi.

Krajnji cilj je reifikacija (pretvaranje u predmet, opredmećenje) ovih neopipljivih funkcija kojom se pokazuju sve prednosti jednog predmeta – kupovna moć se opredmećuje u novčanice ili kreditnu karticu. Upravo iz ovog razloga Feraris stavlja snažan akcent na mobilni telefon, tu čudesnu spravu koja opredmećuje čitav niz funkcija.

Tekst u integralnom obliku možete čitati u štampanom izdanju "Odjeka"