Proljeće 2009

 SLABO MIŠLJENJE KAO PRAKSA : Povodom oproštajnog predavanja italijanskog filozofa Đanija Vatima
  Saša Hrnjez
 
 

Iz više razloga možemo reći da je na evropskoj intelektualnoj sceni danas malo onih čiji su učitelji, prijatelji, saradnici, ali i suparnici u debatama, bili ili još uvek jesu, neka od najvećih filozofskih imena XX veka: Gadamer, Hajdeger, Parejzon, Levit, Derida, Delez, Rorti, Apel, Habermas, Žirard. Međutim, nije ovaj pompezni spisak imena ono što je Đanija Vatima učinilo jednim od najaktuelnijih evropskih mislilaca i najuticajnijih italijanskih filozofa ove epohe. ''Ironični filozof'', kako ga je jednom prilikom nazvao Ričard Rorti, pre svega je zahvaljujući svom neumornom filozofskom radu otelotvorenom u desetinama knjiga i radova, ali zahvaljujući i vedrini, lucidnosti i otvorenosti sa kojom je uvek javno izlagao svoje ideje, zaslužio da ostavi neizbrisiv trag u italijanskoj i evropskoj filozofiji. Izvorište bogate filozofske inspiracije leži u ličnom filozofskom kredu ''Misliti aktuelnost, promeniti svet'' koji sintetiše ono što je za Vatima u osnovi zadatak filozofije: mišljenje spremno da se suoči sa aktuelnošću i da je interpretira. ''Filozofija zapravo nije intelektualna vežba već jedna praksa čvrsto upletena u kulturni svet u kojem se nalazi i deluje'', reći će italijanski filozof.
Četrnaestog oktobra 2008. godine u Velikoj dvorani Univerziteta u Torinu u prisustvu više od 250 ljudi Đani Vatimo je poslednjim predavanjem zaključio svoju četrdesetčetvorogodišnju profesorsku karijeru. Filozof prevođen na mnoge strane jezike, počasni profesor na nekoliko univerziteta širom sveta, potpredsednik Latinske akademije, uz to i poslanik u Evropskom parlamentu u periodu 1999. - 2004., kolumnista u uticajnim italijanskim listovima (La Stampa, La Repubblica) oprostio se u svom stilu. Izlaganjem na temu ''Istina i događaj – od dijaloga ka konfliktu'', netipično za uobičajene akademske okvire, svoje oproštajno predavanje predstavio je kao inauguralno. Odatle podnaslov predavanja ima formu ''od ... ka'' (od dijaloga ka konfliktu), ističući osnovni kvalitet Vatimovog mišljenja: ne zaustaviti se na definitivnim odgovorima, krajnjim i čvrstim pozicijama, već konstantno tragati za novim putevima i izlazima, novim domovinama misli. Filozofija kao samo-ironična igra mišljenja koje demistifikuje i dovodi u pitanje nije ništa drugo nego povesno mišljenje koje neprestano treba da potvrđuje svoju antimetafizičku (postmetafizičku) suštinu. ''Ako ne želi da bude metafizika, apologetika stvari kakve one zaista jesu, filozofija onda mora videti opšte stanje sveta i dozvoliti sebi da ga tumači''. Tako shvaćena filozofija više ne može da prihvati shvatanje istine kao večnog, nepromenljivog oblika stvari. Sada, odnosno u postmodernim uslovima današnjeg doba, hermeneutika je onaj horizont koji se filozofiji nudi kao principijelni. Naše doba je doba tumačenja, reći će na drugom mestu Vatimo, a na tu nit vodilju svoje misli vratiće se i u svom poslednjem predavanju:

“To da svako iskustvo istine postaje jedno tumačenje nije jedan metafizičko-deskriptivni stav, već samo tumačenje koje se ne legitimiše u nameri da pokaže stvari onakvim kakve jesu - čak ono u izvesnom smislu i ne može misliti da stvari i bitak 'jesu'. Kažemo, sve je tumačenje. Ali, da li je to isto jedno tumačenje ili jasna deskripcija stvari? Tumačenje, stvari i bitak su delovi istog povesnog dešavanja, čak i stabilnost matematičkih koncepata kao i naučne istine jesu jedno dešavanje. Stavovi se potkrepljuju i opovrgavaju samo unutar paradigmi koje nisu po sebi večne već epohalno kvalifikovane,


oni su događaji. Govorio sam o nihilističkom ishodu hermeneutike, u ničeanskim terminima, ali sa jednom hajdegerijanskom intonacijom. Kao što se zna, za Hajdegera bitak je događaj (Ereignis), upravo otvaranje onih povesnih horizonata, koje Tomas Kun zove paradigme. Hajdegerovom pojmu događaja ja dodajem jednu eksplicitnu filozofiju povesti bitka, ničeanskog porekla. Ako pogledamo povest bitka, onako kako je data i kako se daje nama zapadnjacima (građanima Abendlanda, zemlje zalaska) najrazložnije čitanje koje možemo dati je ono predloženo u Ničeovoj ideji nihilizma. Povest tokom koje, kako izlaže Hajdeger, na kraju od bitka ne ostaje ništa. Upravo bitak kao takav, Aristotelov τό ον, bitak kao čvrsta struktura koja stoji s one strane svake kontingencije i garantuje nepromenljivu istinu svega istinitog ima pak za ''sudbinu'' da se neograničeno kreće ka ne-više-biti bitku kao takvom. Sledeći Ničea ovaj proces video sam kao nit vodilju nastanka zapadne kulture. Od istine kao shvatanja objektivnih Platonovih ideja i subjektivnog zasnivanja istinitog kod Dekarta i Kanta, pa sve do pozitivističke identifikacije istine sa rezultatom naučno konstruisanog eksperimenta i hermeneutičke univerzalizacije u teorijama kao što je Kunova: proces koji se prema mom mišljenju može izraziti kao razvoj nihilizma... I to je dakle smisao nihilističkog ishoda hermeneutike, koji ne znači da više ne postoje kriterijumi istine, već to da su ovi kriterijumi povesni a ne metafizički. Oni zasigurno nisu povezani sa idealom ''dokazivanja'', već pre usmereni ka ubeđivanju. Istina je posao retorike, zajedničkog prihvatanja, kao što je to uostalom i naučna propozicija koja važi ukoliko je verifikovana od drugih, od takozvane naučne zajednice, i ništa više od toga. ''

Đani Vatimo je, možemo tako reći, predstavnik druge generacije torinske škole filozofije (kojoj u izvesnom smislu pripadaju i Umberto Eko, Serđo Đivone, Mario Perniola) koja se 60-ih i 70-ih u horizontu egzistencijalističko-hermeneutičke tradicije (čiji je najeminentniji predstavnik Luiđi Parejzon) susrela sa izazovima poststrukturalizma i postmoderne misli. U tom susretu nastaće i ''pensiero debole'', teorija slabog mišljenja, ono po čemu je Vatimo i stekao filozofsku reputaciju. ''Pensiero debole'' predstavlja jednu interpretaciju toka moderne viđenog kao nihilistički proces oslabljivanja tradiranih metafizičkih kategorija, čvrstih i konzistentnih struktura, suverenih političkih i religijskih autoriteta. Postkolonijalna istorija, psihoanaliza, avangarda u umetnosti, masmedijska društva samo su neki od raznolikih savremenih pokazatelja ovog procesa.

''Postoji jedna vrsta afirmacije bitka koja podrazumeva nestajanje bića u smislu bićevitosti. I to je ono što ja nazivam slabo mišljenje: ideja da je bitak kao takav, kao konzistencija, stabilna struktura, nepromenljivi normativitet predodređen da se rastvori.''

Međutim nasuprot ''slabom mišljenju'' ne stoji nekakvo snažno filozofsko mišljenje, već upravo mišljenje koje svoju nemoć pokazuje u vlastitoj apsolutizaciji i mistifikaciji, samouzdizanju na nivo jedinog mogućeg mišljenja i jedinog pravog pristupa istini stvari. Snaga ''slabog mišljenja'' je upravo u tom odricanju od apsolutnih pretenzija i u prihvatanju svoje ''slabosti''. Ova demistifikacija sveg apsolutnog znači i raskid sa progresivističkom prosvetiteljskom vizijom vremena prema kojoj je povest proces koji nužno napreduje ka boljem. Ali odustajanje od progresivističkog shvatanja povesti za Vatima nije i napuštanje filozofije povesti, i to je ono što trasira specifičnost njegove misli.
Proces slabljenja bitka svoje značenje takođe nalazi u hrišćanskom pojmu kenosis. Samo-unižavanje, samo-otpadanje Boga koji je primio ljudsko telo i postao čovek jeste bitan ''nihilistički'' momenat unutar samog hrišćanstva. Sekularizacija kao tok deapsolutizacije religijske svetosti pokazuje se tako omogućena samim hrišćanstvom. A hrišćanstvo, u oslabljenoj varijanti, postaje kompatibilno sa hermeneutičkom ontologijom. U tom smislu Vatimo će provokativno izjaviti da je jedina hrišćanska filozofija trenutno dostupna na tržištu upravo pensiero debole, pritom ironično i šaljivo dodajući da bi ga to trebalo učiniti papom.
Ali zašto ''Od dijaloga ka konfliktu''? Drugi deo predavanja posvećen odnosu istine i dijaloga imaće izrazito političku težinu. Dijalog ima smisla samo ako je susret povesnih a ne metafizičkih kategorija. Međutim u današnjoj ''retorici dijaloga'' Vatimo upravo vidi jednu metafiziku, to jest nasilje čvrstih, suverenih i neupitnih instanci. Reč je o jednoj maski vlasti. Polazeći od svoje osnovne hermeneutičke paradigme, on se pita da li je filozofija Ničea, Hajdegera i Gadamera kojom se uvek inspirisao zaista jedna filozofija dijaloga. I nastavlja: ''Ako nije odražavanje večno datog poretka suština i struktura, istina je onda dešavanje, dijaloško dešavanje. Istina postoji onda kada se složimo. Ali da li je dijalog zaista uvek tako pacifistički? '' Pozivanje na dijalog postaje opšte mesto savremene kulture ''ne samo u novijoj italijanskoj politici gde se protivnici svađaju međusobno se optužujući da se ne želi dijalog, sa posledicama koje bi bile smešne da nije u pitanju sudbina zemlje''. Iza vladajuće retorike dijaloga krije se u stvari ''jedinstveno mišljenje koje se identifikuje sa onomim što političari zovu Washington Consensus, izvan kojeg ne postoji ništa drugo nego terorizam sa svojim derivatima''. Upravo protiv ovoga formuliše se jedna, kako Vatimo kaže, ''nepodnošljivost spram retorike dijaloga'' na osnovu koje ''izražavamo jedan širi i filozofski relevantniji otpor, otpor protiv ideološke neutralizacije koja vlada sada već celom kulturom prvog sveta, industrijalizovanim Zapadom.'' Na tragu Hajdegera i Gadamera aktuelna društveno-politička situacija vidi se kao plod dominacije nauke i tehnike i kapitalističke racionalizacije. Ideološka neutralizacija, o kojoj govori, i moć eksperata u savremenim društvima za Vatima jesu jedna ista stvar. Izlaz iz ove situacije ne može se rešiti kompromisom unutar same situacije.

''Ali ne može se pokušati izaći iz metafizičkog objektivizma, apologetskog, ''realističkog'', a da se ne bude uvučen u konflikt iz kojeg može proisteći isključivo jedna istina-događaj. Sloboda, ljudska projektivnost u kojoj se objavljuje bitak kao takav, uvek je ugrožena metafizikom (to jest nasiljem vlasti). Danas pretnja jesu neutralizirajuće sile globalizacije, u kojima se dominacija skriva pod maskom ekonomske i naučno-tehničke racionalnosti koja se vidi kao jedina nada progresa i mira''

Konflikt se tu vidi kao otvaranje novih povesnih horizonata, novih emancipatorskih mogućnosti za čoveka. Kao što kod Hajdegera dešavanje istine u umetničkom delu uznemirava, deluje kao šok, tako i velike promene u ljudskoj istoriji više imaju karakter jedne katastrofične promene i diskontinuiranog događaja, nego harmoničnog prelaza proisteklog iz dijaloga i racionalnog izbora. Ne radi se ovde o odbijanju racionalne argumentativnosti niti dijaloga kao takvog, već o uspostavljanju jednog horizonta koji omogućava svaku argumentativnost i koji barem za sada (Vatimo naglašava ovo barem za sada) podrazumeva borbu, konflikt.


''Hajdeger nas je naučio da se istina bilo kakvog stava dokazuje unutar povesne paradigme koja nije puka artikulacija jedne večne strukture (ljudska priroda, prvi principi itd.) već se događa, nastaje, ima poreklo, čiji model on vidi u nastajanju umetničkog dela, koje je mesto događanja istine budući da je otvaranje jednog povesnog horizonta, rađanje jezika i novog pogleda na svet. I ono što čini osnovu inauguralne snage umetničkog dela, kaže

Hajdeger, jeste činjenica da ono održava sukob između 'sveta' i 'zemlje'.''
Sukob između ''sveta'' i ''zemlje'' Vatimo tumači kao sukob između onoga datog i mogućeg, povesnog horizonta u kojem delo živi i horizonta projekcije i promene, uvek novih značenja dela. Činjenica da se ovo zbivanje događa kao sukob a ne kao usklađivanje znak je da se nova otvaranja ne mogu roditi iz dijaloga. Treba doneti odluku, napraviti prekid, preuzeti odgovornost. U tom ključu Vatimo i razumeva (ali ne opravdavajući) tragičnu Hajdegorovu zabludu iz 1933., njegov izbor nacizma, koji je pored svih međusobnih razlika uporediv sa Lukačevim izborom staljinizma. Naša situacija u izvesnom smislu analogna je onoj iz 1933., kao što je i ideološka neutralizacija u kojoj živimo analogna Hajdegerovom zaboravu bitka.

(Tekst u integralnom obliku sa bilješkama i literaturom možete čitati u štampanom izdanju ODJEKa)