Zima 2008

 POLIMORFIZAM KOMUNIKACIJSKIH OZNAKA PROSTORA
 (malo istraživanje granice, kruga i izloga)
  Nataša Simeunović
 
 

Da bi se prostor kao kategorija neverbalnog komuniciranja što bolje objasnio, treba se osvrnuti na tri bitne forme u kojima se danas najviše ispoljava.
Pojam granice ispunjen je ogromnim semiološkim potencijalom. Na njoj su izgrađeni mnogobrojni simboli. Ona je sve i ništa, puna koliko je i prazna. Ako bismo preko nje uspostavili proces semjoze, ona bi mogla da bude i designatum i nosilac znaka i interpretant. Jedino ne može da bude interpretator, ali zato na njega ima presudan uticaj.
Koliko je ona neophodna govori i početak najčitanije knjige na svetu, Biblije, u kome se opisuje kako je Bog razdvojio svetlo od tame, odnosno kosmos od haosa. Znači, Bog je uspostavio granicu. Bez nje se ne bi znalo šta je šta. Sve bi bilo jednoznačno i  izmešano. Granica mora da postoji. I samo čovekovo telo je kroz vertikalnu i horizontalnu projekciju obeleženo granicama. One ga dele od okruženja. Bez granice ne bi se mogao zamisliti prostor u kome obitavamo. On mora biti podeljen jer je diferenciranje njegovo osnovno obeležje pomoću kojeg ga mi percipiramo. Mi u svojoj predodžbi o prostoru koristimo ivice stvari. Ukoliko nema nikakvih ivica, mi ih stvaramo pomoću veštačkih linija (sedam kilometara na zapad i tri kilometra severno). S prostorom izlazimo na kraj pomoću koordinatnog sistema.1 Zamislite da se nalazite u potpunom mraku. Osećate samo tlo pod nogama i ništa više. Pokušavate da napipate ivicu nekog predmeta ili zid. Okrećete se, idete napred, u stranu, ali ivice nema. Kako ćete se osećati? Ovaj jednostavan primer pokazuje da čovek sigurno pada u paniku ako oko sebe ne oseća granicu. Ono što je unutra i ono što je spolja, ono što je gore i dole, ispred i iza - sve to deli granica.

Čovek je u svojim istraživanjima pokazao da provodljivost kože raste, što se osoba više približava tuđim granicama. Takođe se javlja jako osećanje neprijatnosti, kad se broj gestova koji sugerišu stres, povećava. Ispitivanja u kojima je izvršen snažan napad na ljudske granice, na primer zatvor, pokazuju da se povećava strah od fizičkog ili homoseksualnog napada s leđa, a lični prostor gubi svoju funkciju koju ima u normalnom stanju. 2
Granica može biti i vidljiva i nevidljiva. Prostorna organizacija podrazumeva vidljive geometrijske granice. Prostorni elemenat može da bude bilo koji deo omeđenog prostora čije su granice izgrađene ili naprosto naznačene. Da bi činio deo jedne kompozicije, on mora da ima osoben i dobro definisan oblik. Njegova osnova može da bude kvadrat, pravougaonik, trougao, krug ili oval.3 Za razliku od geometrijskih granica, u prostoru sna one se ne mogu ni videti ni opipati, ali čovek opet doživljava paniku ako ne može da prepozna granicu. Setite se sna o propadanju kroz prazninu. Zašto se oseća panika? Odgovor je logičan - prostor nije prazan, to nije ništa, već nešto, punoća, ispunjenost, ograničenost. Međutim, posebno u današnjem poimanju granica mora se shvatiti da je bitna njihova odlika fluktuacije. Granice nisu čvrste i stalne, naprotiv, vrlo su labilne i nestalne. To pogotovo važi za informaciono društvo. One se menjaju, ali se ne ukidaju. Ništa ne može postojati bez nekog oblika granice. Granica može biti neopipljiva i nevidljiva, široka, duga, ali nikada ne može biti prazna. Menjajući granice, čovek menja i svoju komunikaciju. Videli smo kod Hola koliko distanca između sagovornika utiče na razmenu njihovih poruka. Uz to, u fizičkom realnom prostoru percipiraju se i osobine ljudi koji komuniciraju. Dakle, u komunikaciji kao primarnoj aktivnosti, poznavanje identiteta osobe sa kojom se komunicira esencijalna je za razumevanje i vrednovanje interakcije. U bestelesnom, virtuelnom svetu identitet postaje dvoznačan. Granice prepoznavanja identiteta su pomerene ili, bolje rečeno, postale su disperzivne. Mnogi od
osnovnih  znakova ličnosti i socijalnih uloga na koje smo navikli u fizičkom svetu ovde su odsutni. Virtuelni svet je formirao kvalitativno drugačije granice. Telo više nije ujedinjujući princip. Tela sa svim svojim opipljivim i vidljivim granicama ne postoje više. Virtuelni svet je sastavljen od enormno velikog broja informacija. Čini se da je sve beskrajno široko i da je nemoguće uspostaviti bilo kakvu granicu. Anonimnost i nelociranost vladaju virtuelnim univerzumom. Da bismo razumeli granice u tom svetu, moramo shvatiti da je ova stvarnost ontološki drugačija stvarnost i da u njoj vladaju drugačiji zakoni. No, ipak, taj svet nije haos. Zašto? Odgovor leži u činjenici da recepcija informacija sama sa sobom nosi svojevrsnu granicu. Informacije služe čoveku da suzbije entropiju, da gradi svoje organizovane forme egzistencije i time, bar u toj ograničenoj oazi, kosmos pretvara u taksos.4 Ovo ne znači da je virtuelni univerzum taksos, već da je on kosmos kao i svaki drugi univerzum koji može biti zaliha informacija. Smatra se da informacije nema dokle god se ne dogodi intervencija svesti u njeno materijalno ili duhovno okruženje. U skladu s tim, informacija može postati svako događanje, izolovano iz totaliteta univerzuma i posredovano svešću.5 Iako je svest pod stalnim pritiskom ogromne količine informacija, sve se one ne mogu primiti, ali je bitno da se granica projektuje posredstvom svesti ljudskog subjekta. Dakle, granice realnog i virtuelnog prostora nisu iste i ne mogu se na isti način posmatrati. Samim tim i komuniciranje dobija novu dimenziju. Verbalno se rasipa, a neverbalno se vraća na svoj početak, opisuje krug u trci zvuka, slike i virtuelnog dodira sa rečima.
Novi oblik komuniciranja predstavlja razmenu poruka posredstvom kompjuterske mreže između dva, više ili neograničenog broja ljudi (pojedinaca, grupa, organizacija, komunikacionih centara) sa mogućnošću recipročne zamene uloga emitera i recipijenata u realnom vremenu ili asinhrono, čime se poništava veliki deo razlika između klasičnih oblika komunikacione prakse prvenstveno interpersonalnog i masovnog komuniciranja.6

Drugi oblik koji se najčešće vezuje za prostor jeste krug. Matematički rečeno, to je geometrijska figura u kojoj su sve tačke na kružnici potpuno isto udaljene od centra. Njegovo osnovno svojstvo je centralizovanost. Krug u sebi čuva i iznova proizvodi mitske i kultne forme. Mnogi žrtvenici su pravljeni u obliku kruga. Vatra se pali u krugu. Oko vatre se pravi krug ljudi, bilo da se vrši obred ili se pevaju pesme, pričaju priče i igra kolo. Krug je osnova mnogih svetih objekata i arhitektonskih građevina. S jedne strane, on predstavlja takvo ograničavanje prostora u kome čovek oseća sigurnost i zaštitu.
S druge strane, on može predočavati bezizlaznost tragičnog ljudskog udesa, večno vraćanje istog. Šta nama danas znači krug? Jesmo li ga usvojili ili razbili? Odgovor bi bio: i jedno i drugo. Od oblika čaše iz koje pijemo i posude iz koje jedemo - sve je u obliku kruga. To ne znači da nema drugih geometrijskih oblika, već da čoveka najviše               privlači krug jer je on iskonski najprirodniji oblik. Ako stanete u središte vrtače, prostor koji opažate oko sebe u obliku je kruga. Sunce i Mesec percipiraju se kao krugovi.
U prilog tome idu i novovekovna saznanja da su sve planete u obliku lopte i da se beskrajni prostor univerzuma širi podjednako na sve strane. Dakle, krug je osnovna forma prostora.
Za razliku od zapadnjačkog četvorougaonog iscepkanog prostora, stare muslimanske stambene prostorije oličavale su prirodniji, kružni prostor. U njemu je sve bilo ututkano i ušuškano, uglovi su bili zaobljeni, tavanice niske. Zapadni čovek u takvom prostoru doživljava fobiju, prostor počinje da ga pritiska. Naviknuti na veštačku geometriju, mi se u proizvedenom prostoru dobro osećamo. Ali, kružni prirodni prostor nije proizveden, već stvoren. Mi se sve više udaljujemo od prirodne bitnosti prostora pa je za nas krug samo ekskluzivni primerak geometrijskog roda sa kojim se možemo poigravati u svakoj oblasti proizvodnje i građenja.
U virtuelnom prostoru stvari stoje nešto drugačije. Čini se da se ne postavljaju pitanja prirodnog i veštačkog kruga. On je razbijen. Centar Sveta iz arhaičnih kultura ne postoji više. Svaka tačka poseduje svoje mesto i može predstavljati centar. To je nezamislivo brza proizvodnja tačaka i proizilazi iz jedne osobine virtuelnog prostora koja se naziva decentralizovanost.

 

Za današnje shvatanje govora sa prostorom izabran je i pojam izloga koji je u 20. i 21. veku dobio presudan značaj. Izlog se može shvatiti kao nekakva javna uloga prostora, lice prostora, kao jedan nasilno izvučen deo prostora koji treba da obeleži karakteristike unutrašnjosti posebnih prostora. Izlog je oglasni prostor posebnog prema opštem.
U njemu se javnosti predstavlja sadržaj ili delatnost u enterijeru. To je spoljašnjost koja teži da prikaže fenomen unutrašnjeg prostora. Koliko vam se puta desilo da uđete u prodavnicu samo zahvaljujući izlogu a da uopšte niste imali takvu nameru? Izlog je poziv, otvoreno slovo. Međutim, čitanje izloga podrazumeva mnogo različitih faktora.
Da bi se svi oni zadovoljili, tj. da bi se publici olakšalo čitanje poruka koje emituje izlog, došlo se do momenta u istoriji naše civilizacije kada je sve postalo izlog. Sve se da izložiti i prikazati jer je izlog javni deo prostora. Sve ima osobinu predočavajućeg. Zbog velike brzine protoka informacija čovek više nije sposoban za duboko i sporo dekodiranje poruka. U skladu sa tim pojavili su se i pojmovi karakteristični za virtuelni prostor - web izlog i izlog bloga. U ovom drugačijem prostoru izlog, ipak, ima iste osobine kao i u realnom prostoru. To je ja-spolja prostora prema ja-unutra prostora. Dok ne pročita poruku tog ja-spolja, čovek ne može upoznati ja-unutra.
A prostor nas uvek poziva da ga upoznajemo, da čitamo poruke koje nam šalje, jer je prostor bitni deo naše ontološke zasnovanosti. Mi to ne smemo zaboraviti.