Jesen 2008

  NIČEOVA SEPULTURA
  Dušan Pržulj
 
 

Započeo bih ovo predavanje1 onim poznatim odlomkom iz Ničeove Vesele nauke o Bogu koji je mrtav, o velikom smehu i velikom zločinu koji se desio i koji treba da stigne do nas.

Sumanuti čovek. - Zar niste čuli za onog sumanutog čoveka koji je u po bela dana upalio fenjer, odjurio na trg i tamo bez prestanka vikao: Tražim Boga! Tražim Boga! A pošto su se tamo upravo bili okupili mnogi koji nisu verovali u Boga, on je izazvao veliki smeh. Da li se izgubio - pitao je jedan. Da li je zalutao kao dete? pitao je drugi, ili se on pretvara? Da li nas se boji? Da li je pošao na brod? Putuje li iz zemlje? Tako je gomila vikala i smejala se. Sumanuti čovek uletio je među njih, pogledom ih streljajući. Kud se deo Bog? - uzviknuo je. Sada ću vam reći! Mi smo ga ubili - vi i ja. Svi smo mi njegove ubice! A kako smo ga ubili? Kako smo mogli da popijemo more? Ko nam je dao sunđer da obrišemo sav horizont? Šta smo uradili odvojivši zemlju od sunca? Kuda ona sada leti? Kuda letimo svi mi? Dalje od svakog sunca? Zar ne padamo neprekidno? I unazad, i na bok, i napred, i na sve strane? Postoji li još gore i dole? Ne bludimo li kao kroz beskonačno Ništa? Zar ne osećamo dah praznog prostora? Nije li zahladnelo? Ne spušta li se neprekidno noć i sve više i više noći? Zar ne treba, usred bela dana, da upalimo fenjer? I zar ne čujemo buku grobara koji sahranjuju Boga? Ne osećamo li zadah raspadanja Boga? - čak se i bogovi raspadaju! Bog je mrtav! Bog ostaje mrtav! I mi smo ga ubili! Kako da se utešimo, mi ubice nad ubicama? Najsvetije i najmoćnije što je svet do sada imao iskrvarilo je pod udarcima naših noževa - ko će s nas obrisati krv? Kojom vodom da se operemo? Koje ćemo pokajničke svečanosti, koje ćemo svete igre morati da izmislimo? Nije li veličina tog čina prevelika za nas? Ne moramo li i sami da postanemo bogovi kako bismo se pokazali dostojni tog čina? Nikad nije bilo većeg čina - zahvaljujući njemu, ko god se rodi posle nas, ući će u istoriju višu nego što je bila sva istorija do sada!  -Tu je sumanuti čovek zaćutao i  ponovo pogledao svoje slušaoce, oni su takođe slušali i začuđeno ga gledali. Na kraju je bacio fenjer na zemlju, tako da se on razbio i ugasio.“Prerano sam došao”, reče tada, ”još nije moje vreme. Taj nečuveni događaj još je na putu, još putuje - on još nije dopro do ljudskih ušiju. Munji i gromu potrebno je vreme, svetlosti zvezda potrebno je vreme, delima je potrebno vreme, čak i nakon toga što su učinjena, da bi se videla i čula.Taj čin je od ljudi, još uvek udaljeniji nego i najudaljenije zvezde - a oni su ga ipak izvršili!“ Pričalo se još da je istoga dana sumanuti čovek upadao u crkve i u njima pevao Requiem aeternam deo. Kada su ga izvodili napolje i tražili da im odgovori zašto to čini, on im je svaki put uzvraćao jednim te istim riječima:
“Pa šta su još te crkve ako nisu grobnice i nadgrobni spomenici Božiji?”2
Ono što mi je u ovom odlomku intrigantno jeste uloga sumanutog čoveka? Da li je on došao da traži Božiji grob ili živog Boga ili je došao na sahranu Boga i, ako jeste, da li je uopšte mogao biti pozvan na nju i da li je ona kao takva uopšte mogućna? Zašto sumanuti čovek dolazi pre vremena? Da li nam to Niče potura samog sebe u ulozi sumanutog čoveka. Ovo je naravno jedan od sumanutih odlomaka iz istorije filozofije i kada je u pitanju Niče, mi moramo biti naročito sumanuti u odgonetanju i iščitavanju Ničeovog mišljenja. Čin ubistva Boga i čin sahranjivanja naravno nisu jedno te isto. I zato je čin sahrane (sepulture) ono što ostaje nemišljeno brzopletim čitanjem ovog odlomka i opčinjenošću Ničeovim profetskim duhom. Ono što je takođe zagonetno, intrigantno i nemišljeno jeste to mi u ovom odlomku.
Zajednica ubica, zajednica onih koji su ubili Boga ali kao da imaju još samo jedan problem a to je sepultura. Mi kao čovečanstvo - ne zasigurno, tim bi se odveć udaljili od Ničea. Mi kao ateisti - možda. Neka to ostane otvoreno.
Započeo bih ovde samu analizu odlomka. Zar niste čuli opet se obraća neko nekome mi. Od koga su čuli to što su trebali čuti i ko su ti koji su im to trebali ispričati. Pojavljuje se zatim fenjer u po bela dana u ruci sumanutog čovjeka, koji može biti metafora za veru ili svetlost gnosisa, ono pomoću čega se može razaznati mrak u kojem se odvija radnja odlomka. Zatim sumanuti čovek viče da traži Boga. Njegovo traženje je naravno propraćeno smehom i to velikim smehom toga mi. Njihova pitanja upućena sumanutom čoveku su retorička i besmislena i nakon njihovih izricanja pretvaraju se u smeh i viku gomile. Pitanje koje prekida njihov smeh jeste Kud se deo Bog? Naravno nakon toga slijedi objašnjenje i razložnost kolektivnog ubistva Boga toga mi koje nam i dalje ostaje problematično. Da li je Niče ubijao Boga, pripremao sahranu Boga ili svojim spisima tek najavljivao sahranu Boga. Ko su grobari Boga a ko njihove ubice? Ko bi držao posmrtni govor? Pravi i jedini govor o smrti Boga jeste posmrtni govor na grobu Božijem, kojeg u ovom odlomku ne nalazimo nigdje. Ne može se Bog pokopavati u crkvama, ne mogu crkve biti njegove grobnice. On mora biti pokopan izvan svakog groblja na takvom mjestu koje je veliko pitanje da li je moguće. Ono što dakle strogim čitanjem ovog odlomka saznajemo jeste to da se sahrana Boga nije desila, da se sprovod nije desio i da sam Niče nije prisustvovao sahrani Boga. Bog je mrtav, ali nije pokopan, sahranjen nije, samim tim ne može se definitivno potvrditi njegova smrt. Takva sahrana jednostavno nije moguća izvan eshatološkog okupljanja svih onih koji su ubice Boga, znači zajednice ubica, svih onih koji su ga ubijali ubijaju i koji će ga ubijati. Ali ko je ubica Boga? Da li zajednica ubica odlučuje o tome ko je ubica. Zar tu Niče ne pada u logiku stada i gomile. I da li prije same odluke o tome da se neko prihvati kao ubica Boga treba da se desi jedan zločinački ateistički polilog svih onih koji pripadaju toj zajednici. I da li je to jedna jedinstvena zajednica, nepodeljena zajednica, nešto kao crkva, nešto što opet pada u teologiku. Postoji li istorija te zajednice ubica ili je ona izvan istorije i zato eshatologična? Da li je toj zajednici jasno šta je to jedno oko koje se ona okupljala, okuplja i okupljaće se i zbog čega se zalaže za sopstveno okupljanje. Naravno, ta zajednica je problematična i ne može baš tako jednostavno izvršiti Ničeov nalog, a i ko je Niče u toj zajednici nego samo jedan od ubica, ravnopravnih još-ne-ubica. On što je takođe problematično i trebalo bi da bude problematično za tu zajednicu jeste sumanuti čovek. Kako se to on prerano pojavljuje i provocira ih svojim pitanjima, podstiče ih, na njihov veliki smeh i šta je to veliki smeh? Njegovo prerano pojavljivanje upravo problematizuje i njihov i njegov identitet.
Ovde bih problematiku sumanutog čoveka potcrtao jednom interesantnom paralelom sa 11. septembrom. Prebacićemo odlomak iz Ničeove Vesele nauke3 u jedan od aviona koji su letjeli prema kulama trgovinskog centra. Počećemo ovako:
Zar niste čuli za onog Alahovog mučenika koji je u po bela dana oteo avion u kojem je i sam bio jedan od putnika, upalio fenjer i bez prestanka vikao Tražim Sumanutog čoveka! Tražim Sumanutog čoveka! A pošto su tamo bili okupljeni mnogi koji nisu verovali u Alaha, on je izazvao veliki plač i vrisak. Nije se izgubio, naš avion je izgubljen - rekao je jedan. Nije on zalutao, nije on dete - rekao je drugi. Ne pretvara se i ne boji nas se. Nije pošao na brod. Ne putuje iz zemlje. Gomila je vikala i vrištala. Alahov mučenik uletio je među njih, pogledom ih streljajući. Gde je sumanuti? Uzviknuo je. Sada ću vam reći. Mi smo njegove ubice, mi ćemo ga za koji minut  ubiti. A kako bismo mogli da ga ubijemo? Kako bi smo mogli da popijemo bezbožno more? Ponovo smo dobili olovku da ispišemo novi horizont? Uspeli smo da približimo Zemlju Suncu. Kuda bi ona sada letela? Kuda bi sada leteli svi mi nego prema kulama trgovinskog centra? Ne bismo mogli dalje od svakog sunca. Zar ne bi padali neprekidno? I unazad, i na bok, i napred, i na sve strane? I dalje postoji još ono gore i ono dole. Ne bludimo više kroz beskonačno Ništa. Ne osećamo više dah praznog prostora. Nije nam više hladno. Nema više noći. Ne treba više da palimo fenjere u po bela dana. I zar ne čujemo buku motora ovog aviona-grobara sumanutog čoveka. Sumanuti se raspada, njegovo telo smrdi na lešinu. Sumanuti čovjek je mrtav. Bog je živ! Sumanuti ostaje mrtav! I mi  smo ga ubili. Najsramnije i najbestidnije što je svet do sada imao iskrvariće pod udarcima ovog aviona. Sumanuti čovek je zatim otišao do kabine aviona i uzviknuo “Pa šta su još te kule svjetskog trgovinskog centra ako nisu grobnice i nadgrobni spomenici Sumanutog čoveka”.

(Tekst u integralnom obliku možete čitati u štampanom izdanju "Odjeka")