Proljeće 2008

  MACE, KUCE I OSTALI LJUBIMCI
  Saša Stojanović
 
 

Aha... I, kažete, upravnik vam odobrio ceo sat. A, šatro, niste se ukenjali od straha kad su me dovukli ovde sa lisicama na šapama? Nije vam lako, vidim ja... Kroz kapiju u dvorište, onda tesna prijavnica, pa kroz mračan hodnik, iza rešetki sa bravom, do sobe za posete. Težak je to život... Pa, šta čemo sada da radimo? Intervju? Sa mnom? El to neka zajebancija ili šta? Drže me, bre, iza metalnih vrata od sto kila i guraju mi klopu kroz prozorče. Na svaki sat bulje kroz špijunku da se nismo poklali između sebe. A ti bi da pričam... Svašta. Ovo je zatvor, alo! Robija, prdekana, mardelj! I na kupanje me prate po dvojica, i deru se „ide gore“ i „ide dole“ čim kročim na stepenište, a oni došli da slušaju šta ja lajem. Ma, pitaj, zabole me, ako ti imaš vremena za bacanje, meni isti kurac... Ko? Onaj što je fijuknuo u Mogili? Šta s njim? Važi, ali kaži koleginici da raskopča ono dugmence na košulji. Neče? Idem ja... A vi se ispričajte medžusobno. Slobodno, ko da sam tu. Sad oče? Super. Uuh, sestro! El imaš neku drugaricu, ono, da voli sve što vole mladi? Šteta, ceo bi paviljon nočas drkao na vas dve. U stereo tehnici. Šta če ti pička, ako znaš dobro da šamaraš majmuna? Još otkako nam je uginula pušiket, svi se bacili na svojeručno. Ne šta, nego ko, sine. Uneseš mače, malo, slatko, čupavo, ispustiš pedeset evriča pored stražara, da naprasno očoravi pa ne vidi šta se mrda ispod robijaške bluze. Onda ljubimčetu povadiš zube. Dere se, u pičku materinu, po trojica ga držimo. Još pedeset komada baciš kroz prozorče čelije da nočna smena privremeno ogluvi. Posle karu svaki dan mažeš slaninom, paštetom. Čime očeš, samo da je nešto masno. A kad mače poraste... Tad si glavni. Rentiraš ga, mardeljaši ne pitaju za cenu. Kakav pas, bre! Mačka je najbolji čovekov prijatelj, keve mi rodžene.
Da počnemo? Važi. Na Kosovo sam otišo jer nisam znao više od koga treba da se krijem. Jedni me jure za repa što im dodžem na kamatu. Drugi da me ubede kako je dobro za zdravlje ako ne svedočim za jednu sildžu. Vojna murija – da me šalje na uzdržavanje od životnih radosti. Obična bi da me vodi na izdržavanje. Malo vale, malo više razbojništva. Ma ne. Greh iz mladosti. Sve to, plus još neke sitnice. Čučeš sve, samo polako.
Izaberem najmanje zlo. Pravac u vojni odsek. Je li, bre, sve zovete u rat, samo jok mene? Na šta to liči, zemlja krvari, a ja da sedim ko neka baba? Čudo mi niste poslali i igle i vunicu… Tražili smo te – progovara brka sa palačinkom oko vrata dok merači burek a noktom-higijeničarem pokušava da otvori jogurt – i policiju smo slali da te privede. Gde ste slali? Tvovoj kuši – odgovara dok prevrče vrelo parče po pevalici. Kakvoj kuči, pa ja sam poslovan čovek. Stalno na točkovima. I patriota. Naravno. Mogu odmah da krenem. Kamiooon povavi u dva – čujem ga dok još ladi komadinu sira u pomijari sa zlatnim kljovom. Dok mu jogurt kvasi one klerkgebels čekinje. A dnevnice? Srrrk, na frontu, srrrk. Dobro. I sledeči put, čim se zarati, odma da me zovete.
Koj ču kurac ovde? To se i ja pitam, brate. Onakve kradže po Dojčiji i Švici... A sad bez prebijene kinte. Znaš ono kad su, zbog nas jugosa, počeli da pentraju bunde na šipke do plafona? Skroz gore, majke mi! Bune se jataci što nema ljubimaca u ponudi, nigde lisica ni vizona, neče da im lopine jedu leba za džabaka, počeli da se svadžaju, drukaju…Naša posla… Sve dok nismo došli ja i onaj Idrizi. Otvorimo radnju sa pecaroškim priborom. Prosto ko pasulj, ni alarm nemaju. Pa na one teleskopske štapove zavarimo kuke. Ja skidam, a Šiptar gura u torbe, nogom. Alo, zemljače, to je nerc, kome da uvalimo bundu s otiskom tvoje gilje? Manje da prića, više da radi – mumla Idrizi i znoji se. I tako cela godina. Kešovina, ful kolica, ono, žako, klima, gajba u centru sa tri ara parketa, garderoba do jaja. Dolče vita i gabana. A onda nas neko pevnuo. Ko? Ko da je to važno… Jebi ga, džorao nas za sopstvenu bulju.
Važi, nastaviču. Ali joj reci da stavi mlekare na sto, da ih bolje vidim. Bako, bako, zašto imaš tako velike… Dobro, neču više. Piši.           
Kamion, ko za kurac, stiže na vreme. Jedva sam stigo da zakopčam lone, kad sam snimio da se krš parkira u dvorište komande. Eh, što…Odletim posle onog brkatog, kod jednog šodera na metak na brzaka, da ubijem vreme. Baksuz ostaje baksuz. Došla joj tetka iz crvenke. Al što puši! Ne tetka. Ona, čero. Za glupo pitanje ajde još jedna rupica na košuljici. Kad bi znala kako je robija teška. Manje mardelj, više mardeljaši. Fala lepo, srce si. Uuff, kakva sisulja! Je li, brate, jel fircaš ti ovo ili ostavljaš za šefa? Čutiš? Namazan si ti… Jebi ga, muško si, razumečeš što se držim za pitona dok pričam.
Uskačem u kamion, pozadi. Neki džak s kafom, kutija sa lekovima. Jedan sa šlemom drži pušku i bulji u prazno. Ošišan na keca. Je li, čiko, jel sav ovaj dragstor tvoj? Nisam ja čiko, ja sam Zagor, odgovara debeli. Slušaj, bio je on okej sve dok nije bilo... Ono... Šano, dušo. Sve vreme je drkao onog kasapina. Zameniče, jel smemo da pevamo? Što, kad ti prdiš celu noć? Pesma nas je održala, a ne tvoje analne analize… Bezlična zamenice, jel znaš da ratnim profiterima sude po kratkom postupku? Ne sekiraj se, u telegramu najbližima uvek jave da si život ostavio na braniku otadžbine. Ono, bolje i to nego da piše na braniku od tamića… Depjuti, oćeš da pišemo šta ovde govorimo da bude tačnije? Nepismen si, pa da ne pogrešiš nešto… Tovari ga debeli... Pridružim mu se i ja. Bilo je veselo sve do Bujanovca.
Poslednji put sam se tako klackao kad me švajcarska murija vozila. Na aerodrom, zbog deportacije. Idrizi opet sa mnom, s narukvicama ko i ja. Audiči nam ostali tamo. Pola šteka otišlo za kauciju, a druga polovina advokatima za honorare. Fala bogu pa sam nešto čuvao i čiku... Inače bi se vratio skroz dekintiran. A bolje da se nisam vratio… Šta me je sačekalo, da ti ne pričam… Klinci koje sam slao po cigare sad u džipovima i sa zlatnim kajlama ko palac. Devojčice iz kraja maskirane ko pevaljke za magistralu. Ovi moji se povukli ko pičke. Probam da šljakam sam. Ejjj, nemoj to, brate, to drže drotovi! A ovo, i to mojne, vojna tajna. A ko drži ovo, keve ti? Znaašš, tebra, da ti ne prićamo, nisi piglu. Jebote, i kriminal posto državna šljaka, vidim ja. Tu i tamo nabodem neki poslič. Al pre toga odvalim uvo ko Indijanac da čujem nisam li nekom odozgo ugazio u tanjir. A to več nije to…
Jeste zadovoljni? Jeste? Čero, ajde sad malo ukrsti nogare. Neprijatno ti je? Jeel? Pa koj češ kurac u miniču u poseti robijašu? Ajde, jedna preko druge, ali polako. Taakoo, vidiš kako sve može kad se hoče. Uuhh, kako bi te slatko presamitio preko ove klupe. A ti, pepeljugo, šta bečiš oči? Nemoj mi padne mrak pa da vas sve nataknem na patku, na ovu moju divlju, jebem vas u usta! Kad sam mogo da guzim onog sidadžiju što nas sve drukao za dop, mogu i tebe. Najlon na karu i vozi... Našo sam na krugu parče plastične vreče od veštačkog džubreta. Ono, zidine od šes metara i bodljikava žica, izvedu te kao na vazduh, a ti ruke na ledža i glava dole. I ždrakaš... Prvo sam vido kod mog kamenčiča neko papirče, pa se kao spotaknem i pokupim ga. Aha, imamo pticu pevačicu u paviljonu. Lepo, baš lepo... Onda snimim onaj najlon, pa se sagnem da vežem pertlu. Diži se i šetaj – čujem stražara dok prilazi sa isukanim pendrekom, idem, idem – odgovaram, reč da nisam čuo – nastavlja kerber i spušta pendrek. Ostalo si gledao u filmovima. E, ovde nije ispod tuša, več u radionici, tamo gde sklapamo bojlere, dvojica ga drže za ruke i noge, a jedan za tintaru. Očeš da pevaš – pitam ga dok mu cepam bulju, mmmm – mumla kroz onaj masan pucvald što su mu ga ugurali u usta, pevaj saad – dahčem dok se ceo tresem u njemu – saaad. Šta posle? Njemu smrdela bulja na hemiju jedno metar dana, a ja dok pišam bazdi ko da prskam vinograd. A ti... Nešto mi se kao mrštiš, što držim ruku ispod stola dok snimam ovakvu pičketinu? Uuuhh…
Ajde, ajde... Čim smo ušli na Kosovo počele su straže. Vojne kontrole, policijski punktovi, neka bagra sa kobajagi rampama. Žene u uniformi, eeeej! Opšte ludilo. Zamenik se odlično snalazi. Svima po kesicu kafe. Jedan drogirani tražio da kontroliše lekove, debeli repetirao pušku. Izvini, sine, mala šala… Što ste svi tako nadrkani? A ljubav, gde je, šmmrrrk, ljubav? Izleče zamenik. Izvolte, druže komandire rampe! Nešto domaće. Čista šljiva. Hvala, šmmrrrk. Šofer, vozi! A vas dvojica, ne serite više. Ubiće nas neko!
Vidiš, to sam i ja pomislio kad sam počeo da snimam neke džulove oko haustora. Znam da se sve poseljačilo, al su ovi bili… U pičku materinu! Slušaj, i ja sam umeo da čučim u šteku po nedelju dana. S tim nema zezanja, brate! Mesni narezak, leba od tri dana, pišanje u flašu i kenjanje u kantu. Al ovi, bre, ne mrdaju. Kako ih ždrakneš da džedže uveče – tako ih zatekneš ujutru. Toplo, hladno, nočidan, ne jebu živu silu…Hmmm, nešto nisam bio ubedžen da uopšte imaju nameru da me upoznaju sa nadležnim organima. Ljudi operativci. Šta da gube vreme s birokratijom kad je metak džabe. Lakše mu da me skenja uz banderu, nego da troši indigo na ovakve. I več sam video čitulje s natpisom „iznenada nas je napustio“.Vidi, sine, nešto mi se baš i nije svidela takva ideja. Nečemo tako, rodžaci. Palim ja, tamo daleko…. Ostalo sam ti več ispričao. I o njemu ču. Pusti da i ja malo uživam. Stvarno si ti neki smor…Ajde sad drugu nogu. Ne tako brzo, bre! Sad ti opraštam, ali drugi put da paziš. Kako bi ti slatko hasao tu ribicu. Onako laganini. Svake subote bi mi donosila šampite u posetu…Ne ližem ja čkapi ko ovaj tvoj, intelektualac. Ono, na brzaka, žuri na ono, el na prelom? Sigurno odma nasrče na kliču, a, kaži? A ja, prvo ono „oookolo salata, oookolo salata“... Malo gric-gric, ko zeka kelerabicu, pa malo sisanje, novorodženče da mi pozavidi. Najpre velike pa onda male, klindžu ostavljam za finale… Razvlačila bi ti meni ranom zorom kore za pitu, s kezom od uveta do uveta, baš ko sad… Ma zatvaraj pevalicu, sestro, opasno je to ovde… Nisi gledala kako robijaši ušivaju usta? Kožarska igla i kanap umesto konca, da čvršče drži. I ne otima se mnogo. Moli boga da mu ne odsečemo jezičinu, džukeli tasterskoj... Dalje? U pravu si…
A i ona budala od zamenika je bio u pravu. Kamion koči. Šta je bilo? Šofer rešio da zapali džamiju. Kaže, red je da lansiramo ovu raketu i pokazuje na ono…E, to, kako reče, taj, minaret… Zameniku i meni isti kurac. Bolničar izleče i viče – marš, stoko! Jesi je zidao pa da rušiš? Što braniš Šiptare, šta si im ti, advokat? Ne branim nikoga, sem ovo malo mozga što mi je preostalo. Na svaku koju ti spališ, oni će da zapale po tri! E, ovo mi je postalo jasno tek posle pet godina kad sam gledo kako gore crkve u Prizrenu i Peći. Pitam, šta si ti, pravoslavac? Jesi kurac. Nemoj da vređaš! Da veruješ u njega, znao bi da paljenjem bogomolje praviš lomaču za sve bogove. Koji, bre, bogovi, šta pričaš? Jebe mi se za njihove – peni dalje bolničar – al ovog u meni nećeš! Vraćaj se u kabinu i volan u šake, majke ti ga šoferske nabijem! Ja – mutav od iznenadženja. Gledam debelog kako puškom uteruje vozača tamo gde mu je mesto. Al snimim i drajvera kako se na kvarno vata za tetejac pored sica. E, nečemo tako, točak... Zbog takvih pizdurina sam uglavnom najebavao u životu. Nečemo tako…
Aaaapriiiiliiillili – pevušim šoferu dok mu prislanjam ceze na mozak – ti bi malo da nas saraniš ovde, kolko vidim? Nnee…, ja… – muca pičkurina – ssammo ssam tteo... Daj pušku i štoljpi, al brzo, nešto sam danas nervozan – cedim kroz zube dok repetiram utoku, taakooo. Onda mu zviznem jednu momačku šamarčinu i raskrvarim mu labrnju. Nemoj da mi se nakašlješ u pogrešnom tonalitetu, jebem li ti kevu jajarsku. Pronači če te u jendeku. Ako te ne razvuku svinje i kokoške pre toga. Nnnn… Molim? Nnnneććću, života mi… E, to si pametno reko! Života ti… Kladili smo se, iz keca u kec… A sad vozi, smrdibubo i… Samo kaži – čujem ga. Da te ne čujem… I ne okreči se, sine… Zamenik se usrao ko pička. Vratim se pozadi. Medžu one džakove i kutije. U pravu je čovek. Što da pali, a ništa nismo izneli odatle. I Idrizi bi me se odrekao, za sva vremena. Ne kažem da me ne bi koknuo da me sad snimi…Jebi ga, ljudi su najkvarljivija roba… Al poso ne sme da trpi... Ništa lično… Skenjao bi me moj šipac makar za sreču. Da ga ne bije maler.
Nemoj samo da ti padne na pamet da sam hteo da se penzionišem tamo, u tom podrumu. Boli me kurac, i za rat, i za mir, i za bolničara. Za sve me zabole. Čim sam snimio one dobrovoljce, smesta sam im se privalio. Ne, nego ču da slušam one dundžere kako mrse muda sa politikom. Sve ministri i savetnici. Moj do mojega, jebem ih u usta molersko-fasaderska. Pridžem onom gusaru i onom čelavom. Je li, jel vam trebaju ljudi? Pravih rodoljuba nikad dovoljno – grmi onaj sa mindžušom, ti ne seri – rekoh – tebe ništa nisam pitao. Tajac. A onda – dobro došao, junačino! Sutra krećemo u akciju. Imaš vatreno krštenje. Tu ti je krevet, a ono ti je stjuardesa. Teglimo je sa sobom već mesec dana. Loše puši, al dobro kuva, jebeš mi mater… Ako si gladan, šutni je. Ako ćeš da jebeš, zvekni joj šamarčinu. Bolje se kara. A sad na počinak, junaci – komanduje gusar – sutra se radi, glas da vam ne čujem! Jebi ga, moračeš da čuješ, samo polako – mislim se dok se privaljujem u krpe.
Opet ono? Nek ti bude…
Truckamo se i čutimo. Doktor lego na onaj džak. Spava ko jagnje, kao da nije bilo frke. Nije se probudio do tog sela. Kako beše, Mog, jeste, Mogila. Stižemo. Debeli istovaruje one lekove. Pomažem mu. Zamenik meče kafu na ledža. Sve posrče od tereta a zviždi od sreče. Spominje pet posto. Pitam debelog apotekara – koliki je naš procenat, veča nam kutija od njegovog džaka. Kaže, jedi govna. Sad ćeš da vidiš. Muči se s onom kutijetinom. Pomogoše mu još dvojica. Pre toga mi je objasnio gde su smešteni. Sigurno nisu u Hajatu. Pa ja sam i pobego od podruma. Iz zamračenih ulica. Sirene na svakih pola sata. Pronadžem nekako glavnog. Major. Održa mi predavanje o ratu ko da je malopre došo sa Cera i Kolubare. Pazi šta radiš. Čuvaj glavu. I ne obaziri se na ono što priča bolničar iz komandne baterije. Nije normalan. Gde baš u moj divizion, šta sam Bogu zgrešio? Ništa ga ne slušaj. To je opozicija i anarhija. A možda i špijun – provokator. Izdajnik! Antihrist!!!
Krštenje malo sutra, rodžače. Al je s onom bagrom sve bilo vatreno. Šta se ne iznese, to se zapali. Ako neko upali svetlo u komšiluku, rafal u prozor. Poso čist ko suza. I sve se nešto domundžavaju – kad ja šatro ne vidim – s onim pederkom sa mindžušom. Meni moja kinta uvek – što jeste jeste. A oni se ne tale medžusobno. Opaa, imamo i trezor i blagajnika među nama. Naprasno počnem da se družim sa mindžušarom što svaki vikend pali kuči kod keve. Gde živiš, čime se baviš… Imamo zajedničke ortake. Što ne kažeš, i njega poznaješ? E, svaka čast… Šta piješ, brate? Sve dok se onako odvaljen od loze nije istrtljao da mu keva štekuje zajednički plen u gajbi.
Nije mu to trebalo, ako čemo pošteno… Ostanem još neki dan da ne bude sumnjivo pa se oprostim od ekipe. Gde ćeš sad – krešti čelavi – tek smo počeli? Jutros smo s bradonjama džorali našu bedinerku za njihovu, ostani makar da seftelišeš novu sobaricu! Vidiš da nas je krenulo – dodaje gusar – koj ćeš kurac kući, u onaj mrak i memlu… Dosta je, junaci… Vreme je za nove avanture. Da se malo nagledam sveta…Dođi da te izljubim, junačino – grmi pirat – da si mi živ i zdrav! Čelavi samo što suzu nije pustio za mnom. Ošišani – mislim se – tek češ da plačeš, al zbog mene. Odnesi ovo mojoj kevi – daje mi derpe šiptarsku maramu – i pozdravi je. Živ sam! Zdrav sam! Prvo ču to da uradim, očiju mi…
Okej, okej, evo malo i o njemu. Al da izvadiš sadržaj iz tih crnih sisobrana, šta ih stežeš toliko, pogušiče se… I drugu, ko Boga te molim… Ooopaaa!
Opa, vidim ja da nije doktor jedini koji nije u vinklu ovde. Raa-zumem, druže majore! I ti si, znači, počeo da me zajebavaš. I tebe je indoktr, indok, to, kako ono beše, in-dok-tri-ni-rao. Marš napolje, svi ste vi isti! Zvoni telefon. Alo, da, ja sam. Opet smo locirani? Brzo, promena položaja! Već lete prema nama! Zovite onog iz šahte, i pokret! Nastaje haos, dranje, panika. Pola njih se sapliče o puške, rance i gas-maske… Guraju se da što pre zapale napolje. Jedva nekako izadžem odatle. Sve mirno, tišina ko u švajcarskoj vikendici. Da, umalo da zaboravim, neka fina gospoda odande još traže da me vide, uživo, malo im što su mojim posterima oblepili sve granice…Uželeli se ljudi, dabogda im presele i čuke i sefovi. Čim odguslam ovde, eto mene u poseti nekom kantonu. Šta ču kad sam omiljen u društvu… Umiljat ko mače i veran ko kuče. Av-av, avavav…
Jebala me pseča ogrlica. Pustiš malo srce i odma… Ma kakav ljubimac. Ono, član porodice, kupanje, četkanje i sviranja kurcu? Jok, bre! Uletimo u tu vikend kučerdu. Namirišem sef odma. Kad tamo, čuvarkuča u liku pitbula. Iskezio očnjake ko da mu drpam iz porcije: bumbari ostavili zver da im pazi gajbu. Kuco, kuco, počnemo da se igramo. Ja i džukela, ne Idrizi – on je iz mesta skočio na regal. Silazi Šiptar sa šifonjera sav srečan kad je vido da je frka prošla i samo iznosi iz one gajbe. Gotovo, zemljak, dosta više igra sa kuće – opominje me – će da ti pakljanim jedan da igraš sa njega, celji dan, alji sutra. Ne ide da me sad fata poljicija zbog đukelja. Skinem mu lančič za uspomenu, keriču, ne Idriziju, i kvarno se smejem dok zamišljam face domačina kad snime da su im ostale samo tapete i opasan pas… E, to „Fido“ su mi kantonalni kerovi jedino i našli. Dok su tresli gajbu i sekli madrace. Znao sam da ču da najebem zato što sam emotivac…
Nadžem komandnu bateriju. Komandir gori nego što ga je tapacirani opisao. Ne može da priča koliko je otkinut od brlje. Zamenik več prdi, znači nije lagao doktor etker. U podrumu gužva, došli bolničari iz svih baterija. Majka tereza napravio paketiče i deli svima. Ispisivao rukom šta je za šta. Traži im da potpišu da su primili. Ti zipa da neko nešto ne klepi – govori mi dok broji. Ja da ti čuvam lekove – pitam skroz iznenadžen. Ti si mi najbolji za ovo, nema boljeg čuvara od lopine… Ono, što jeste jeste… Medicinski sestriči izlaze iz sobe, svako u svoj podrum. Doktor ostatak trpa u ranac i stavlja ispod glave. Obrče se na stranu, eee, kaže, tek sad mogu mirno da spavam.
I pederkova keva je knjavala. U tri ujutru, kad sam joj zalupao na gajbu, sa dva ortaka. Prvo smo rentirali uniforme vojne murije – sa sve belim uprtačima – od trojice mamlaza. Ma siča, dao sam im po boks cigara. Onda smo malo vežbali da budemo strogi al pravedni. Otvori – grmim iz petnih žila dok pesnicom lupam u vrata – vojna policija!!! Na frontu je, deco moja – melje babuška iako je ništa nisam pitao. Zato smo i došli! Ništa ja ne znam, deco. Ništa, časti mi. Ovo je nalog za pretres – pokazujem jelovnik iz kafane sa pečatom ribolovačkog društva, a ova dvojica več počinju da izvrču police – na osnovu osnovane sumnje da se u vašoj kuči, bla, recitujem ono malo što sam upamtio od istražnog, protivzakonito stečeno, bla, bla, sad malo i tužilac, žalba ne odlaže izvršenje, tako je srao i sudija, onaj pederko što mi odrapio sedam kuka, bla, bla, bljaaaak… A kad je stara majka čula da čemo i nju i njeno nestašno jedinče na vojni sud, pamčenje joj se odma povratilo. I kinta, i tozla... A revers – pita matora opajdara šatro naivno. Može, gospodžo, ali treba da pođete sa nama i date izjavu! Deco, nemojte mene, ja sam stara žena. Bez brige, imamo mi poseban apartman – ne prestajem da kenjam dok ona dva džibera samo klimaju glavudžama – baš ko za gospodže vaših godina. Nemojte – tad poče matora opajdara da čupa kosu – ako imate dušu! Ni on nije tako loš, nije mu tamo lako! Zato čemo i da zaboravimo sve ovo, staramajko. Pozlatila vam se – skviči baba. Tako je. Pozlatila nam se. Jes da bude, kevo.
Nemoj samo da misliš da ova kenjaža ima gotivan kraj, ono, živeli su dugo i srečno... Skembali su nas odmah posle rata. Jedan od one dvojice se janpi prosrao u kafani. Bolje da je otišo pravo u muriju, bila bi manja šteta, našo bi nekog da se dogovorim. Ovako, marisali me tri dana i pronašli mi dva prstena. Kintu sam zakopao na vreme. Ne, ne robijam zbog toga. Kakav revers, ušo sam, bre, u atar nekog murjaka koji se talio s njima. Pa da izvuku bar nešto… Daj šta daš… Naplatili su oni to več, ne sekiraj se ti za njih….Gledaj od čega leba jedeš. Sifone uvis, a bulju na gotovs! A ne samo – šta je bilo dalje, pričaj, šta je bilo… Čučeš. I dalje i bliže…
Daj da vidim sisič! Što si takva? Vojska i robijaši se ne odbijaju, sevap je. Nisi jedina, ne sekiraj se. Odjebavali me i tamo. Ono, popnem se u kuču. Dobro veče, imate li nešto za piče? Ukučani prolaze ko da ne postojim. Hvala. Laku noč. Sidžem dole. Dežura neko dete. Kurir od alkosa. Šta se dešava, sinko, koji im je kurac svima? Ništa ono, lepa reč i gvozdena vrata… Vidim ja da če da rade kalauzi i klešta. Kaže omladinac da su se promenili od pre neko veče. Ono kad su nas gadžali. Pre toga nisi mogao da prodžeš selom od nočnih straža. Vina, rakije, pečenja. Sad nigde nikoga. Kažem, znam. Šta znaš? Znam šta je strah. Pa tek si došao. Nema veze to s tim otkad sam ovde. Strah je zlo. Posisaš ga s majčinim mlekom, a posle samo dolivaš. Uhh, kako bi ti ceo blok čapčao na vimenu, sestro, imaš neku papirnu maramicu? Ne razumem te, kaže mali. Strah je moč, ko kontroliše strah taj kontroliše svemir… O čemu pričaš, bre, oćeš i ti da ga drviš ko onaj ludi doktor?
Nemoj da ustaješ tako brzo, okreni se, i daj celo pakovanje, da ga ne brišem o pantalone, prskam bre ko nahtarbajter u komunalnom, hvala, ljubavi, ovo mi je uniforma za posete, polako, daj da osmotrim i kenjaru, spuštena, znači duboka materica, ne ide da se odmah umastim, a sad hrabro napolje, batak po batak, tooo, sestroo, taak-kooo!!!
Samo se straha plašim… Čak i kad se ničega ne bojim…

 

(odlomak iz neobjavljenog romana „VAR“)