Proljeće 2008

  JAVNI I ZAJEDNIČKI PROSTOR
  Nataša Simeunović
 
 

Čovek nije sam u prostoru. Čovek ne može da bude sam u prostoru. On ima potrebu za udruživanjem, za socijalnom interakcijom i, samim tim, za komunikacijom. Osnovni oblik upućivanja čoveka na drugo ljudsko biće predstavlja interpersonalno komuniciranje. Po Đuri Šušnjiću, u osnovi ovakve komunikacione prakse postoje tri pretpostavke: ontološka koja potrebu za udruživanjem tumači kroz nedovršenost čoveka kome je potreban drugi da bi se sasvim ostvarila njegova ličnost, gnoseološka koja podrazumeva zajedničko traganje za istinom i aksiološka koja iz dijaloga mora da iznedri novu vrednost. Dakle, čovek se udružuje sa drugim čovekom ili ljudima u određenom prostoru da bi ostvarivao komunikacionu praksu. Praktično to znači da se prostor mora ograničiti, organizovati i oplemeniti dimenzijom življenja. Pripadanje jednom mestu uobličava osobeni način postojanja čoveka. Mesto se čoveku otkriva. Obitavanje u prostoru pretpostavlja nešto od ljudske strane, a nešto od strane mesta. Mesto se posmatra kao nešto što povezuje grupu ljudi, što daje jedan znani identitet i utemeljuje jedno opštežiće ili jednu zajednicu.  Stanovanje, orijentacija, teritorijalnost i pokret predstavljaju osnovne uslove ambijentacije. U vezi sa tim, u prostornoj dimenziji  življenja najbitnija su tri ambijenta u kojima čovek stupa u interakciju sa drugim ljudima: stanište, radno mesto i prevozno sredstvo. Oni deluju na čoveka preko svojih ambijentalnih simbola i svi u sebi mogu da sadrže kategoriju  zajedničkog ili javnog. Ipak, treba napomenuti da se u staništu u manjoj meri prepoznaju javno i zajedničko. Za njega će najviše biti vezani pojmovi intimnog i privatnog.
Način na koji čovek uređuje prostor u kome obitava i način na koji se kreće kroz prostor prenose neverbalne poruke velike komunikacione vrednosti. Sveukupna čovekova delatnost, njegova istorijska i antropološka misija, razvijeni procesi ljudske samorelizacije i samobitnosti, gube smisao o celovitosti kada se mnogobrojnim uslovima na koje ljudi mogu uticati, oduzme prostorni aspekt. Po onoj Hajdegerovoj konstataciji da je biće prostorno, sasvim je prihvatljivo reći da čovek ne može da postigne kvalitetan nivo zadovoljenja svih svojih potreba izvan prostornog okvira. Prva od njih svakako je potreba za udruživanjem i produktivnim radom. Uređenje prostora, stvaranje, suprotstavlja se osnovnoj osobini haosa, praznini. Prostornost se zato ne uzima u apstraktnim i matematičkim pojmovima, već u konkretnom smislu. Prostor stvaranja nije količinski prazan i beskrajan, već određen stvarima; on je, dakle, jedno mesto. Nastaniti se u datom ambijentu znači ograničiti jednu teritoriju, stvoriti jedno unutra unutar jednog spolja u odnosu na šire okruženje. Dva osnovna oblika ljudskih naselja koja hiljadama godina paralelno postoje su selo i grad. Ta dva bitno različito uređena prostora emituju i bitno različite poruke. Stanovnik grada kada bi se noću našao sam u selu, osetio bi veliku dozu neprijatnosti jer je navikao na ulična svetla. Uz to, on ne bi mogao da pronađe orijentire koji bi mu pomogli da pronađe željeni pravac. U osnovi grupisanja gradskih površina leže relativno pravilne geometrijske figure. U selima nema višespratnica, semafora i trgova prema kojima vode ulice. Prostor seoskog ambijenta organizovan je oko vode, proplanaka i dolina. Osim u čistoj ravnici gde raspored objekata više liči na grad, u selu je sve obeleženo nekom zakrivljenošću. Oblost je osnovni princip takvog prostora. Nema zgusnotosti, sve je razređeno i široko. Prostornost u ovom slučaju emituje poruke koje čovek prima kroz mere pokretljivosti i slobode. Ovde nećemo pominjati ekološku i idiličnu dimenziju sela. Nasuprot ovome, stanovnik sela bi se u gradu osećao stešnjeno, gušile bi ga zgrade i pritiskao asfalt, ne bi mu prijao smog. Ali bi ga zadivilo sve ono što ne može da kupi u selu. Gradski prostor je drugačije organizovan. Njega grade društvene sile, one nepresušne energije komunikacije i stvaralaštva, jedinstva suprotnosti i osećanja sigurnosti. Sve i sada je ovde. To je osnovna poruka grada. Međutim, sem potrebe za egzistencijalnim opstankom, grad predstavlja i nešto drugo. Jedna sveopšta dinamika pokreće njegov zatvoren prostor. Dakle, dinamičnost ekonomskih i socijalnih procesa, kao i mobilnost ljudskih masa. Taj konkretni izgrađeni prostor grada jedan je funkcionalni artefakt. Vidljivi su procesi ljudskog rada, snage i sile u proizvodnji prostora. Podela gradova na četvrti i na ulice predstavlja sistem označavanja. U mnogim kulturama različite kaste i profesije bile su grupisane u četvrtima. Takav sistem označavanja je nestao, ali on može da bude veštački obnovljen. Tako, npr. u Nici postoji četvrt muzičara. Siromašni nisu zalazili u delove grada u kojima su bili bogatiji i društveno moćniji. Jasni znaci raspoznavanja bile su uređenije ulice, četvrti i zgrade. Dakle, samo uređenje prostora prenosilo je poruku nižim kastama da to nije njihov prostor i da tu vladaju neka drugačija pravila ponašanja. Pojmom poruka označavamo praksom stečeno saznanje, do tada nepoznato u ljudskom iskustvu, saopšteno jezičkim ili nejezičkim znakovima i simbolima, kako bi moglo da se razmenjuje među subjektima komunikacionih činova kao posredovano iskustvo od značaja za smer i efikasnost ljudske aktivnosti. U ljudskom iskustvu najkarakterističniji primer je odnos prema vladaru i prostoru u kome on boravi. Osnovna osobina vladara je nedodirljivost. Uz to postoji ogroman broj protokola i etikecija. Podanik mora, pri prijemu kod vladara, stati na određenu udaljenost, učiniti gest dubokog naklona, hodati uspravno i dostojanstveno, i biti svečano obučen. Sve ovo predstavlja određeni skup simbola koje je čovek stvorio da bi odredio razliku između običnog čoveka (a on može biti na vrlo visokoj funkciji) i vladara. Ta razlika treba da povuče jasnu granicu između onih simbola koji karakterišu sve što pripada vladarevom okruženju, njegovoj uzvišenosti, i njegovom odnosu prema podanicima i odnosu podanika prema njemu i, s druge strane, onoga što predstavlja svakodnevni život običnih ljudi na ulicama, trgovima i u kućama. Čovek je morao da ozvaniči ulazak u dvor da bi time istakao bitnost uloge samog vladara. Taj prostor mora da govori o veličini, mističnosti i dostojanstvu. Znaci kao što su mesto na kome se nalazi vladareva stolica i sama stolica, kruna i odora, snažno su konotirani i izražavaju veličanstvo i moć. S druge strane, određeni položaj tela podanika kao što je naklon ili ljubljenje ruke i kolena predstavljaju znake poniznosti.
Koliko je oficijelnost bila važna govori i ovaj primer vladavine Luja XIV: U Versaju, u prvom planu na pozornici vide se vladar i dvorani, u komplementarnim ulogama onoga koji vlada i onih koji služe kultu monarhije. U raskošnom okviru svečane dvorane, mnogih salona i parkova – što su mesta otvorena za sve – kralj živi javno, nepristupačan, gospodareći sobom i kraljevstvom. Intimnosti je malo, još manje porodičnog života, reprezentacija je takoreći neprekidna.
Zanimljiv primer konstantnog javnog predstavljanja jeste upravo sledeći: Često je vladaru strogo određeno njegovo mesto: osuđen je na gotovo potpunu nepomičnost na tronu, satima izložen poput nekog predmeta pogledima svojim podanika. Ova pasivnost i masivnost suverenovog tela zapanjila je Frejzera a preko njega i Dirkema, koji je u tome video zajedničko svojstvo mnogih kraljevstava veoma međusobno udaljenih i prostorno i vremenski - kao što su drevni Meksiko, obala Afrike kod Bengenskog Zaliva ili Japan.
Iz ovog primera sasvim je jasno uočljivo kako je u okviru određenog referentnog sistema, tj. u okviru date kulturne zajednice, stvoren simbol stalno prisutnog objekta posmatranja. Da ovaj izraz uopšte nije slučajan, videćemo u sledećem primeru:
Posebno je zanimljiva, u svim ovim slučajevima mogućnost da neki predmet, presto ili kruna, ili neko drugo ljudsko telo, zameni povremeno suverena na njegovom mestu: time se obezbeđuje funkcija čvrstog središta kraljevstva, koja bi inače vladara osudila na duge sate okamenjenosti. Ova nepomičnost i skučenost granice oko suverenove figure predstavlja, sasvim doslovno centar: taj se centar učvršćuje zahvaljujući trajnosti dinastije, a zadatak mu je da uredi i objedini unutrašnju raznorodnost društvenog tela.
Dakle, neverbalna komunikacija igra veoma bitnu ulogu. Kultura je stvorila neverbalne simbole i povezala ih sa centrom vlasti. Nije potrebna nijeda reč vladara, nekad čak nije potreban ni on sam, tj. njegovo telo, već je dovoljan i bilo koji predmet koji predstavlja vladavinu. Taj predmet prenosi poruku podanicima da je vlast budna i prisutna uvek. Zanimljivo je i što se simbol vlasti može preneti na drugo ljudsko telo. Znači, sveukupna simbolika izvire iz samog mesta koje je već u tradiciji konvencijama utvrđeno kao mesto vladara. Suština ovakvog javnog simboličkog ponašanja jeste da je ono sredstvo neverbalne komunikacije. Učesnici poznaju zajednički simbolički jezik. A poznaju ga zato što su prihvatili zajednički sistem konvencija prema tome šta različiti elementi tog jezika znače. U suprotnom komunikacija ne bi bila moguća.
Za naša dalja razmatranja vrlo je zanimljiv srednji vek. U srednjem veku oficijalnoj kulturi suprotstavljala se narodna kultura. Ona je nastojala da nadvlada smehom sve simbole oficijalne kulture. Karneval je nabolji primer. Sve se dešavalo na ulici. Prostor ulice postao je simbol igre. Svi su učestvovali. U životu srednjovekovnog čoveka, karneval je zauzimao ogromno mesto. Pored karnevala u pravom smislu reči, sa njihovim višednevnim i složenim uličnim prikazanjima i povorkama, održavali su se posebni praznici luda i praznik magarca, a postojao je i poseban, tradicijom osveštani slobodni uskršnji smeh.
Skoro svaki crkveni praznik imao je svoju narodno-uličnu smehovnu formu. Takvi su, na primer, takozvani praznici hramova, obično praćeni sajmovima, s njihovim bogatim i raznolikim sistemom uličnih veselja (uz učešće džinova, kepeca, nakaza, učenih zveri...).
Smeh je obični pratio građanske i svakodnevne ceremonijale i obrede: lakrdijaši i lude su bili njihovi obavezni učesnici i parodično su oponašali različite trenutke ozbiljnog ceremonijala (slavljenja pobednika na turnirima, ceremonije prenošenja naslednih prava, posvećivanje u vitezove i dr.).
Ovakvi praznici jasno pokazuju kako je srednjovekovni čovek već postojeće simbole preoblikovao, osvežio ih novim značenjem. To je sasvim moguće jer je simbol najproizvoljniji znak. On pod određenim uslovima, kako misli Moris, može da proširuje i/ ili sužava semantičko polje koje mu pripada u matičnom kodnom sistemu.
Narodna smehovna kultura, u ovom slučaju, sve oficijalne simbole je s visine spustila dole. Sve je sniženo i spušteno na zemlju s naglaskom na telesnom. Gore i dole imaju ovde apsolutno i strogo topografsko značenje. Gore – to je nebo; dole – to je zemlja; zemlja – to je načelo apsorbovanja (grob, utroba) i načelo rađanja, preporoda (materinsko okrilje).
Upečatljiva je scena u kojoj je kralj lakrdijaš. Njega bira sav narod, zatim mu se podsmeva, ruga i tuče ga kad mu istekne rok vladanja. Tuča ima naglašeno svečano i praznično obeležje. Tuču prati bubnjanje svadbenog bubnja. To je vesela i raspojasana igra. Kralja tuku, ali su ti udarci stvaralački jer pomažu da se rodi novo. Stari svet nestaje a rađa se novi. Pjer Giro smatra da igre imaju funkciju da razonode jer zadovoljavaju i sublimiraju frustrirane želje iz stvarnog života: želju za vlašću, za moći, za zaradom, za napredovanjem u društvu.
Da bi se uopšte formirali komunikacioni činovi, prostor se mora uvek i stalno proizvoditi. Zajednički prostor je živ koliko i naša potreba da živimo i radimo. Zajednički i/ili javni prostor je mesto gde se događa susret, gde se ljudi sastaju i komuniciraju, gde traže, dobijaju i proizvode informacije. Unutar javnog prostora ja sam postaje ogledalo koje prima, odražava i predstavlja. Iz ove igre odraza pojavljuju se slike oko kojih je moguće graditi postojanje. Najbitnije dimenzije ovog prostora su susret i izbor. TV kuća, škola, muzej, bolnica, poslovna jedinica, skupština, park, trg, ulica- sve su to mesta na kojima se ljudi svakodnevno susreću, ispoljavaju sebe, prihvataju rizik, grade izbor i, iznad svega, svesno i nesvesno čitaju poruke prostora. Da li će se učenici osećati prijatno u školi zavisi u velikoj meri od okolnog okruženja u koji je smeštena škola, od arhitektonske organizacije hodnika i učionica, od uređenosti i čistoće ambijenta i od nastavnika sa kojima komuniciraju. Oni mogu prihvatiti prostor kao deo svoje javne ličnosti, sroditi se sa njim, pripasti mu, a mogu stvoriti i anksioznu odbojnost zbog čega vrlo često izražavaju destruktivnu agresivnost prema objektima u tom prostoru. Zgušnavanje i okupljanje učenika predstavlja čin promenljivog, ali stalno ponavljanog (na odmoru, u dvorištu, na hodniku) utvrđivanja identiteta. Prostorna distanca, tj. angularna distanca,  postaje vrlo kratka, smanjuje se do onog položaja koji Hol određuje kao intimnu – do dužine ruke, pa ponekad čak i manje od toga. Situacije zgušnjavanja, anonimnosti, gužve, školske vreve (gužva deluje slično izazivaču stresa od buke) aktiviraju potrebu osećanja sebe, povećavaju značenje nosilaca identiteta.

Tekst u integralnom obliku i svim bilješkama možete čitati u štampanom izdanju "Odjeka"


Šire u: Šušnjić Đura, Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 2004, str. 9-11.

Norberg- Schulz C, Stanovanje, stanište, urbani prostor, Građevinska knjiga, Beograd, 1990, str. 12.

Isto, str. 73.

Pjer Giro, Semiologija, Plato, Beograd, 2001, str. 106.

Radojković M, Đorđević T, Osnove komunikologije, FPN, Beograd, 2005, str. 63.

Arijes F, Dibi Ž, Istorija privatnog života, CLIO, Beograd, 2004, str. 379.

Ože M, Nemesta, Čigoja, Beograd, 2005, str. 61.

Isto, str.  62.

Bahtin M, Fransoa Rable i narodno stvaralaštvo srednjeg veka i renesanse, Nolit, Beograd, 1973, str. 11

Isto, 11

Isto, 29

Giro P, Semiologija, Plato, Beograd, 2001, str. 117.

Norberg- Schulz C, Stanovanje, stanište, urbani prostor, Građevinska knjiga, Beograd, 1990, str. 51.

Videti u: Žikić B, Antropologija gesta I, Čigoja, Beograd, 2002, str. 73.

Sulima R, Antropologija svakodnevice, Čigoja, Beograd, 2005, str. 99.