Proljeće 2008

  ČITANJE NEČITLJIVOG DERIDA BI DA SVEDOČI ZA CELANA
  Jovica Aćin
 
 

Najpre bih da, posle Emanuela Levinasa koji nadalje o tome ćuti, i ja podsetim šta piše pesnik Paul Celan u jednom od svojih pisama: „Ne vidim razliku između šake i pesme.“
Možda ću i ja o tome ćutati i pitam se kako svedočiti o izvesnom čitanju na delu. Ili, prići drugom koji prilazi svom drugom. U prostranom lavirintu zvanom Žak Derida možete isprobavati mnoge putanje, ali ne nadajte se da stignete do središta. Nema ga. To više nije uobičajena vrsta lavirinta od pamtiveka sa teško dostupnim, pa čak i nedostupnim centrom. Ovaj ima hiljadu da bi nam rekao da nema nijedan. Samo tako izgrađen mogao je, putem naročite empatije, da ukaže na hiljadu drugih u svetu, među stvarima koje nas okružuju i presudno tešu iz senke. I sami bismo mogli biti takav lavirint, rasredišten. Zato i pitanje s početka može biti složenije od ostalih koja pitaju o navodnim načelima i temeljima nečeg što nije ni filozofija ni književnost, ali što ih tvori. Može biti neobuzdanije do mere da ga je nemogućno pripitomiti u vajkadašnjem filozofskom govoru u njegovom metafizičkom vidokrugu i zakonu. Utoliko bolje, rekao bih, jer onda, umesto da u stopu sledimo njegovu plodnu divljinu, možemo da se u ponešto od njega osvedočimo iz samog dela čijem se čitanju predaje, iz drugog kome pristupa i dok mu pristupa. Ići ćemo s onu stranu s one strane filozofske strategije koju Derida razvija sučeljen sa izabranim književnim činom.
Izbor da to bude Celanovo pesništvo ne može biti slučajan.
Malarme, Ponž, Arto, Žene, Po, Kafka, Džojs, samo je deo pisaca kojima se okretao Derida, sagledavajući u svom projektu filozofiju i književnost kao dva pola iste opozicije. One dele iste granice, međusobno ih probijajući, i nemogućno ih je odvojiti ili ovu povlastiti nad onom. Jedna drugoj su naličje. U svakoj od njih je duboko utisnuta ona druga, takoreći je, recimo psihoanalitički, u ovoj ona potisnuto drugo. To kod Deride nije bilo samo na rečima nego i u pisanju na delu. U nizu njegovih tekstova prisutna je književna modulacija koja se nadograđuje na gotovo klasičnu filozofsku analizu, pervertujući strogost potonje, a da je ipak ne oštećuje. Ali, Celan u takvom projektu ipak ima posebno mesto među svima koje Derida voli da čita. Da, bez ljubavi ne bi bilo ni čitanja. U Celanovom slučaju, ljubavni motiv koji jamči neophodnu empatiju prema delu, kod Deride je bio pojačan i ispunjenjem uslova da se nešto suštinski odigrava u štivu. Zbiva se nešto suštinski i u drugim Deridinim štivima, ali možda ni u jednom tako grčevito i zagonetno, tako neodoljivo i, istovremeno, strano i zavičajno. Tako unheimlich, nemački rečeno, i to veoma i bolno opipljivo tuđe blisko.
Osmotrite svoju šaku, pogledajte svoj dlan, udubite se u linije na njemu. Taj dlan nije pesma, ali pesma jeste takva. Barem tako Celan vidi svoju pesmu, jer ne vidi razliku između nje i dlana i nadlanice, i zglobova prstiju, krvnih sudova, noktiju. Sve to možete dotaknuti, uštinuti, pa i ubosti, raseći, kao i time pomilovati, primiti nešto i dati, ubiti i zaštititi, mahati i gatati po tome. To je ogroman posao sa rukom. Setite se i njenog govora, kad se šaka stisne u pesnicu, potom raširi kao da moli, i prsti se isprepliću, kao da se zaklinje. Sve je u tome, i to može dočaravati podjednako nešto materijalno i prolazno i nešto trajno, maltene sudbinsko. A Celanovo pesništvo je jedno od sudbinskih u 20. stoleću, krhko u svojim elipsama, postojano u rezovima. Svaki stih je poput linije na dlanu. Završava pre kraja. Započinje niotkuda, zapravo iz događaja koji u svojoj destruktivnoj neizrecivosti vape da budu rečeni i dopru do nas. Kad je stih krenuo, ponire, i pomalja se u drugoj liniji, u nekom šestom stihu. To je ceo sliv koji na časak blesne na površini, a potom potone u tamu odakle će izroniti noseći u sebi kapljice krvi i živi smisao. Ne mora da je, ne praveći razliku, kao što reče, na to pomišljao Celan, ali to nam kazuje njegova pesma, za to nam svedoči. Stavite je na svoj dlan i čitajte je, i kroz nju ćete nazreti sopstveni krvotok, naslutivši nečitljivo u njegovoj sedimentaciji, zanemarene ili zaboravljene rubove između reči i ne-reči, opazićete živi smisao ispod okamenjenih slojeva. Kod Celana, taj živi smisao peče, gori, budući da je magma života koja traži da iziđe. U svojoj besedi Meridijan pesnik će reći da nam pesništvo prednjači, ide ponekad brže od nas i spaljuje deonice našeg puta. Lava se valja. Tragovi su ugarci. Goruće etape pred nama.
Tako i Derida čita Celana, a od tog iskustva dekonstruktivnog čitanja poznata su nam tri velika zapisnika, Shibboleth, A self-unsealing poetic text i Béliers. Svaki od njih svedoči o želji da se ne odupremo onome što nas poziva iz pesama, neodoljivom i pretećem, iz istog razloga. Iako u novijim radovima, pa i u maločas navedenim, Derida okleva da spominje dekonstrukciju, kako je nazvao svoju strategiju raščlanjavanja očvrslih struktura koje formiraju elemente filozofskog govora u kojem mislimo, ona i dalje radi za njega u čitanju Celanovih pesama. Nije to nikakva disciplina, pa ni metoda koja podrazumeva određeni skup tehnika, pravila, procedura. Pre je pokušaj da se misle porekla i međe pitanja, kao i zašto ova, a ne ona pitanja, te da se ospori pravo da tražimo odgovor na pitanja u tradicionalnom obliku „šta je to?“, „šta si ti?“, „šta je istina?“... – i stoga njegovo filozofsko istraživanje, oplemenjeno, kalemljeno književnim uvidima, u pogledu Paula Celana teče u manje poznatim kovitlacima. Kreće se marginama, tragajući za tačkama gde se tekst otvara s one strane jezika. Da, pred nama je novi način čitanja i razumevanja, novi stil razmatranja i izlaganja, za koje nije sve u jeziku, mada sve može biti viđeno kao tekst, odnosno izvesni konstrukt koji se tad da dekonstruisati u njegovoj zatvorenosti i dokrajčenosti, ali ne i destruisati ili rastočiti.
Čitanje Celana koje nam se predlaže, razumljivo, nije niti ikad može biti samo čitanje. Uvek je – uostalom kao i svako – arhivirano čitanje, neverni transkript ili zapisnik čitanja. Tok čitanja je neizbežno izmešten, razložen, pa i obrnut, ali njegova neuhvatljiva brzina i beskonačna višestrukost ostaju bez odjeka u tom arhiviranju. Vrludanja čitanja i vrludanja pisanja nikada nisu podudarna, premda se često spliću i uzajamno pothranjuju. I u svakom od tri Deridina zapisnika susrećemo se sa pisanim statusom čitanja koje je preraslo u tumačenje. Ono se kreće tamo-amo, s kraja na početak, pa u sredinu, i opet na vrh i do dna. To je već interpretativni protokol, ali koji neprestano sebe dovodi u pitanje. Ne bih da tumačim, ispoveda se tumač, ali ću ipak da tumačim, neću da komentarišem, ali evo komentara. Ne bih da svedočim, ali ću ipak da svedočim za Celanovu pesmu da ne bi njeno svedočenje ostalo nepouzdano, njeno svedočenje o svedočenju i njeno svedočenje o poništavanju mogućnosti da svedočimo. Ovo aludiranje potiče iz završnice jedne od Celanovih pesama i glasi: „Niko / ne svedoči za / Svedoka.“ Čitanje ovih pesama ume da izazove vrtoglavicu, pa je i arhiviranje u koje se upušta Derida praćeno osobenom grozničavošću. Nije to neki od arhiva od kojih boli glava, ali jeste sa priličnim ulogom, jer i same pesme vidimo kao svojevrsno dekonstruisanje bitnih događaja, većinom razarajućih, koji se obeležili vek, i u njima prepoznajemo, putem cezura, provalije koje su se otvorile u istoriji. Rezovima u zbilji odgovara se rezovima u pesmi. Mada pred Celanom Derida nije i na tom mestu bez duga Levinasu i Morisu Blanšou, on zna da se tu nešto zbiva što dira u samo srce njegov pristup i preinačuje štošta u njegovim pređašnjim parametrima.  Zatiče se pred tajnom, smatra. Nijedno od njegovih čitanja književnih tekstova nije tek jedno-od, a ovo, međutim, iziskuje lomljenje dotadašnje crte koja je počela sa dekonstrukcijom glasa i fonema i uperene protiv „logocentrizma kao metafizike prisutnosti“, naime protiv usredištenja jezika i usredsređivanja na jezik, koja bi da potpuno fonetizuju logos, i takvog ga promaknu u jedinog nosioca jedine istine, uz isključenje svakog traga, svakog pisanja.

Tekst u integralnom obliku i svim bilješkama možete čitati u štampanom izdanju "Odjeka"