Zima 2007

  ŠTA JE TO GOVOR MRŽNJE?
   Nataša Simeunović
 
 

Govor predstavlja nepremostivu barijeru između čoveka i životinje. Ljudski  jezik jeste sistem simbola sa konvencionalnim značenjem, a služi u svrhu komunikacije, kao instrument izražavanja ali i konstituisanja i oblikovanja čovekovih misli i osećanja. Jezik (langue) je svojina kolektiva, a pojedinac ga neposredno ostvaruje govorom (parole).1
Govor predstavlja medijum pomoću koga čovek izgrađuje i tumači svet u kome živi. On je osnovno sredstvo komunikacija i interakcije među ljudima. U opštem smislu on je deo genetskog nasleđa ljudskog roda. Govor određuje čoveka na biološkom planu jer samo Homo sapiens poseduje moć govora. Međutim, govor čoveka određuje i na sociološkom i na psihološkom planu što predstavlja osnovnu vezu sa prirodnim pravom na slobodu mišljenja i izražavanja. Ali se onda odmah može postaviti pitanje da li sve ono što čovek misli može i sme da iskaže? Postoji li granica slobode izražavanja? Čim se pomene pojam slobode, istovremeno se pokrene i niz pravnih, gnoseoloških, aksioloških i metafizičkih problema vezanih za isti taj pojam. Od starovekovnih mislilaca pa sve do danas razmišlja se i govori o slobodi. To je jedan od onih pojmova iz reda ljubav, smrt, volja, bog o kojima je veoma teško raspravljati zbog toga što poseduju ogroman semantički potencijal i što se, pre svega, smeštaju u svet metafizike. Ali je svima poznato kako je u istoriji ljudske civilizacije bilo bezbroj primera u kojima je sloboda iskakala iz svog metafizičkog okrilja u pragamtično polje ljudskog života. Drugim rečima, postajala je često vrlo opipljiva na koži mnogih pojedinaca ili grupa, pa čak i celih naroda.
Za naše razmatranje bitan je Milov iskaz: Dotle smeju da idu granice slobode pojedinca da on ne sme da smeta drugim ljudima.2 Ovaj opšti pojam slobode može se primeniti i na slobodu izražavanja, odnosno na slobodu u masovnom komuniciranju. Ako pojedinac razmišlja o nečemu, to je nepobitno samo njegova stvar, pripada samo njemu. Međutim, onog trenutka kada on izrazi javno to o čemu je razmišljao, onda te reči postaju javna
 
1.
stvar jer jednom izgovorene, ne mogu biti vraćene izvoru iz koga su potekle. Preciznije rečeno, emitent šalje poruku a recipijent prima. Već jednom poslatu poruku emitent ne može vratiti nazad. Posredstvom masovnih medija poruka velikom brzinom dolazi do ogromnog broja recipijenata. Zbog tog samostalnog života reči u javnoj sferi, mora se voditi računa o odgovornosti onih koji ih izgovaraju. U društvenoj zajednici zasnovanoj na individualističkim pogledu na svet, sloboda ne može postojati bez odgovornosti. Samoodređenje čoveka kao društvenog bića to imperativno zahteva, jer ako je čovek slobodan da se ispoljava na način koji smatra shodnim, onda je neophodno da snosi odgovornost za posledice koje nastanu usled takvog ispoljavanja.3
U vezi sa svim prethodno navedenim pojam govora mržnje pojavljuje se kao kategorija javnog diskursa i socijalno-političkog plana najrazvijenijeg simboličkog sistema, tj. jezika. Animal symbolicum proizvodi, koristi i prepoznaje simbole. Animal symbolicum govori. Animal symbolicum često govori govorom mržnje.
Šta je to govor mržnje? Najjednostavnije, rekli bismo da je to je govor koji sadrži mržnju. Međutim, pojam je mnogo kompleksniji. Na komunikološkom nivou govor mržnje je neposredno vezan za vrednosno-interpretativni aspekt koji podrazumeva pragmatičnu dimenziju semjoze. U njoj komunikator kroz znakove kojima oblikuje poruku može da prenese svoje stavove ili vrednosti. Ali poruka nikada ne može biti puka kopija stvarnosti. Prvo, zbog toga što je i pre konačnog formiranja i slanja poruke već izvršeno nasilje nad njom jer događaj koji je predmet informativne obrade mora biti izdvojen, to jest, istrgnut iz konteksta.4 Drugo, postoji referentni okvir koji pretpostavlja uticaj različitih faktora pre svega na komunikatora. Vrednosno-interpretativne poruke povećavaju snagu komunikatora. U tim situacijama teško se odoleva manipulaciji, jer angažovane, vrednosno impregnirane poruke smanjuju slobodu recipijenata da slobodno tumače događaje, da prognoziraju njihove ishode i prema tome zauzimaju autonoman stav.5

2.

Dakle, govor mržnje uvek mobiliše visok stepen emocija. Upravo takvom mobilizacijom uskraćuje se argumentacija. Nije slučajno što se kovanica govor mržnje pojavila u širokoj javnoj upotrebi tek krajem 20. veka. To je vreme raspada posleratnog svetskog poretka i stvaranje novog svetskog poretka. Porast broja i uticaja nevladinih organizacija, kako nacionalnih tako i međunarodnih, koje se bave zaštitom ljudskih prava, globalizacija i etnički motivisani ratovi u eks-Jugoslaviji i Ruandi značajno su doprineli konjukturi tog pojma.6 Jedinstvena definicija govora mržnje nije utvrđena, ali je najpribližnije onome što lingvističarka Sandra Coliver naziva izrazom koji je uvredljiv, uznemirujući, ponižavajući i koji može izazvati nasilje, mržnju i diskriminaciju.7 Možda još preciznije, Ranko Bugarski određuje govor mržnje kao sveobuhvatan naziv za verbalnu ekspresiju mržnje, šovinizma, ksenofobije, rasizma i drugih negativnih osećanja.8 On još smatra da je govor mržnje moćno sredstvo javnog izražavanja sa ciljem da identificira, demonizira, po mogućnosti razori, neke etničke, nacionalne, rasne, konfesionalne, socijalne i političke grupe što u ratnim uslovima može biti kao najava fizičke likvidacije.9
U objašnjavanju govora mržnje, anglosaksonska tradicija stavlja akcenat na govor, a evropska na mržnju. Ustavno pravo SAD-a štiti govor mržnje skoro uvek, iako to iziskuje veliku cenu za dostojanstvo, čast i jednakost napadnutih ili za civilizovanost javne rasprave i javnog mira. Razlog  tome je da ustavno pravo SAD-a kad je u pitanju govor mržnje prvenstveno u toj pojavi vidi govor, koji je opet u poređenju sa konkurentnim vrednostima u skoro svim slučajevima smatran za prioritetno pravo. Govoru koji vređa treba se odgovoriti protiv-govorom, a ne državnim regulacijama. Nasuprot tome, druge važne zemlje kao npr. Nemačka, Kanada i članice Saveta Evrope i međunarodno pravo vide u govoru mržnje više mržnju nego govor i ne daju slobodi govora prioritet u odnosu na druge vrednosti kao što su dostojanstvo, čast, jednakost, civilnost ili javni mir.10

 

3.
S obzirom na bitnu ulogu medija u propagandi, prenošenju i širenju ili formiranju govora mržnje koji ima ogromne posledice po ljudska prava i u krajnjem slučaju dovodi do nasilja ili, još gore, do rata, Komitet ministara Saveta Evrope doneo je 30. oktobra 1997. godine na 607. sastanku zamenika ministara Preporuku br. (97) 20 o govoru mržnje. Prvo, preporuka prilično jasno definiše ovaj pojam: Izraz govor mržnje podrazumeva sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema manjinama, migrantima i ljudima imigrantskog porekla.11 Koliko je krajem 20. veka govor mržnje postao opasan, govori i sama  kompleksnost ove preporuke u kojoj se vrlo detaljno obrazlaže šta treba vlade država članica da rade u vezi sa govorom mržnje:

  • Vlade, organi vlasti, javne institucije i državni službenici imaju posebnu odgovornost da se naročito u medijima uzdrže od izjava koje mogu da se shvate kao govor mržnje.
  • Vlade treba da uspostave celovit pravni okvir koji se sastoji od odredaba građanskog, krivičnog i upravnog prava o govoru mržnje.
  • Sudovi treba da imaju na umu da su konkretni slučajevi govora mržnje toliko uvredljivi za  pojedince ili grupe da ne uživaju stepen zaštite koji drugi vidovi izražavanja uživaju  na osnovu člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
  • Nadležni organi gonjenja treba da obrate posebnu pažnju na slučajeve govora mržnje.
  • Nacionalno zakonodavstvo i praksa treba da naprave jasnu razliku izmežu odgovornosti autora govora mržnje, s jedne strane, i odgovornosti medija i medijskih poslenika koji doprinose njegoovm širenju, s druge strane. 12

 

Tekst u integralnom obliku i bilješkama
možete čitati u štampanom izdanju "Odjeka"