Jesen 2007

  VELIKO OTVARANjE
  Saša Stojanović
 
 

Samo još da mi objasniš što mora da dolazam ovde na svaki šes meseca i sve će mi bude jasno. Lepo si napisao da nisam čis u mozak, koj te tepa po uši još i da me lečiš, ti nisi čuo onu mančestersku „koj od sve ovoj neje poludeo – taj stvarno neje normalan”. Molim te ko čoveka da me puštiš, a ti kontrola pa kontrola. Da je imala neka kontrola kad je trebalo niti bi ti sedeo u cepen beli mantil, niti bi ja ovde morao da ti ponavljam sve ispočetak. Al ajde, neko voli da sluša, neko da gleda, ja sam najbolje obožavao zbivanje – malo zbivam, malo keckam – dok sam mogo, što jes jes. Svako je, doktore, šuntav na svoj način, samo što na ovi bajagi normalni još nesu utvrdili tačnu dijagnozu.
Ne se sekiraj, nesi ti prvi doktor na kog je zapalo da se zakecuje s mene; dvojica pre tebe su odustali, jedan je tražio samo da ga skinev od slučaj, onaj drugi je pisao i molbu za premeštaj. Sve moj do mojega, vrhunski stručnjaci za ovo i za ono, a ja sam gi samo molio da mi pomognev onako ljudski; ako već ne znaju da pitujev koje treba – onda bar da slušaju toj koje gim se priča. Jok be, nema veze, ko na zidovi da sam lomotio; onaj prvi, ćelča, nonstop mi se falio kako uspešno leči noćno mokrenje, doktore – pitam ga – dal ti ja ličim na umočka, „ne, ali” – će mi objašnjava, nema koje ali - prekinu ga - kad mi se pripijev čajevi od urološko i kad mi zatreba držanje za patku i lamkanje jajca, ti će budeš poslednji s kog ću pogađam dnevnicu za ruke, nego pituj koje te zanima dok još imam ovoj malo živci. „Ja sam pristalica”, ček da ti pročitam - zapisao sam na papirče, „bihevioralne terapije” - objašnjava mi aerodrom za mušice, nema problema - reko mu - sm nemoj na mene da udaraš cajperi, neje zbog drugo, već će precvikuješ prs, kad otideš dom budi koje ti ćef, vidim, ucrveneo se ko bulka, poče steza onu olovku, al plajvaz se ne predava tek takoj, „principi naše škole...” - melje dupedavac i pravi se da ne čuje, i za toj li ima škola - prekinu ga - a ti, koj si smer uzeo, furundžija il tobdžija - ne ga puštam tek takoj, „...zasnovani su na nagradi i kazni” - i ćela mu promenila farbu, al ne prestaje da ga tupi; doktore - pitujem ga - dal si poneo lizalčiki pa će mi gi davaš ako budnem dobar, kodžak se i dalje pravi gluv, al ne prekida sas govoranciju, „prvi cilj je da se otvorite prema terapeutu” - dušmanski grize onuj hemisku i palamudi ga kroz zubi, ne reko li ti ja - pa ga opomenu - da za toj što preferiraš nađeš nekog s civkav glas i brijane noge a mene da batališ, „e, ovo je prevršilo svaku meru” - krvnički dotepa onu pisaljku i istrča iz ordinaciju. Svet je postao nervozan, doktore, ne zna koje oće, al toj što oće - oće odma. A posle, ja udaren s mokru štrumfu po čelo i bez fosnu u glavu. I samo na mene pada mrak na oči kad osetim da oćev da praviv od mene pogolemu budalu nego što već jesam.
Sećaš se kad su ni ugasili svetlo na cel grad, ega namučimo neprijateljski piloti? Dal su stvarno svi bili blesavi, jebem li ga, dal su mislili da će oni odozgo nišaniv kroz šoferšajbnu od fantomi, a mi će gi podjebavamo sas restrikcije, baš ništa mi neje bilo jasno - al je bilo mračno, ko u dupe. Kupim sveće taj dan, voskar tura pare u kasu i sm se krsti, dal da potraji il da stane - i on se nešto misli pored onolko golem pazar, kude sam stao, aha, ozbiljno se pripremim za „mrsku i zločinačku alijansu”, turim kilo-kilo pored sebe i u zasedu; obušim tuj dvokilajku za peting pa iskočim malo na terasu, da ufatim kiseonik, a tam vatromet, niki se ne sekira što nema zvezde, što nebo svetli a nesmo pobedili u košarku, čuje se neko brnčanje i buka ko da spuštaš roletne odjenput u cel grad. Poče da bruji iznad ovu moju šašavu glavu, taman da počnem da pcujem, kad ulaza komšija. Dobro veče, komši, dobro veče, žena s decu u podrum, i moja - odgovaram - al bez decu, a na mene mi se nešto ne inhalira sa onoj bugarsko gorivo i sa rasonicu od kisel kupus, pa reko, ovo, ono, komšijo - prekinu ga na vreme jer vidim da je rešio da se pravi mutav, voliš li divljač, uf, što, dal imaš, ne, nego reko da ti natepam dve-tri patke, uz meze, nemoj tako, tako, tako, sve dok jedeš gomna. Jes, boli ga šutko, mislim se u sebe, nego snimio me ljigoša sa dvogled kako secam pun ceger sa rizlinzi i kiselu vodu, ruke mi se otegle do kaldrmu, a on bajagi šacuje avioni. Taj je bija u onu jedinicu za osmatranje i javljanje, kog on da obavesti onako pijan - jebem li ga, sve muško iz zgradu su oterali na front, samo smo ostali nas dvojica - on pijanica, ja pijan i blesav. Mi ako ne sačuvamo ovolku zgradu, niki neće, a s grbinu li da gu pridržavamo - pitujem onog što su nam ga poslali u podrum, sa će zapantite kako da postupate u slučaj na vazdušni napad - jedeše lajna brka sa šlem, valjda da odstupamo, generale, polako, koje be polako, mrš odavde i ne se vrćaj, džukelo, bega žukov i preripuje po tri stepenika - ko jelen trećak. Ne zna se ko je luđi, doktore, vojni odsek il ove bubašvabe s krilca; sm još da ne uputiv na koju stranu će se razliva sadržaj i svi će budemo saglam.
Mene mi je tolko normalno da sam nenormalan u vreme kad je nenormalno da budeš normalan, al izgleda nije na svi. Onaj tvoj kolega pa me zvao da idem kod njega na kuru - nije toj što misliš, ne me kibicuj tako - gleda me u vr oči i nakašljuje se, „dakle”, dakle - prekinu ga - će pričamo, al da zajebeš oni tvoji pederski fazoni, ono, seminarski iz pušenje i kolokvijumi sa trtenje, odma je poplaveo, al se suzdrža da mi ga urgentno ne načuka na ženskog roditelja, „čoveče” – unese mi se u facu – „vi ste ozbiljno bolesni, ovde je reč o klasičnom uslovljavanju”, koje, koje – pravim se pošuntav nego što sam, „treba da se izvrši razuslovljavanje, da se odvoji emocija od doživljaja” – poče da vika i da tečno priča po onija recepisi i artiške, pa ćeš ti – reko mu, „šta ja” – začudi se, pa ćeš me ti mene toj što pričaš, „ja, nego ko, neće valjda ona geštetnerska govna”, molim, geštaltska, aha, da sam juče umro ne bi znao ovaj nadimak za tuj bagru. Sto posto su gim konkurencija u višeboj za šuljevi, čim gi ovaj tolko pljuje – nešto mi sumnjivo, ja pa ja – ne zatvara pevalicu ćelča, sve je to ubavo – vikam mu – sve razumem, „šta ti razumeš” – poče se iz čis mir izdira na mene, pa toj, teško se danas dolazi i do čavku a kamoli do auspuh, „pardon” – izbeči onija oči na mene, pa mora se snalazite koj kako ume, „mooooliiim” – ču, i vido ga da je pocrneo naprasno, al nisi ti najgori – bajagi ga smirujem – znam jednog što je autostopirao maskiran ko časna sestra i lagao šoferi na turski šleperi da ima menstruaciju, pa ako može, znaš, „šta znam” – iskezi na mene očnjaci ko ludak taj što oće me leči; ono, malo, da mu ga upišu u drugi razred, „maaaaarrrrršššš” – poče vrišti i da me gađa sa sve od astal, ja na hodnik, on po mene, „nikad više da te ne vidim” – dere se dok me juri po stepenice, pa ti sad kaži koj neje normalan od nas dvojicu. Nego, ništa ne popimo ni nas dvojica, neće toj na dobro...
E, tuj lekciju moj komšija neje dobro naučio, pa sam morao da mu davam dopunsku nastavu. Da gleda čoveka u oči kad nazdravlja i kad se kuca s čaške, čak i kad je oko njega sve crno crncijato, da nema kude. Taman da uskliknem „živeli” s ljubavlju – sad sam dobro reko, a, kaži doktore – vidim nema ga otvarač, valjda vadičep – zaprđuje gost, ti ne jedi govna, u ovu kuću se flaše vadiv, direk iz gajbu, ne čepovi, iste se konzumirav na sobnu temperaturu, al sibirsku, čuo li si ti za grend opening, čuo si mojega, a i ja sam našao kog ću edukujem, imaš li još neko pametno pitanje? Dobro, de, dobro, ne se ljuti – čujem filozofa, kude da tražimo, gleda one oznojene buteljke ko da će gi hipnotiše, a sve mu suze curiv niz usta, ti traži ovde, a ja ću u kujnu. Čujem ga kako sobalja sve od astal i ruši stolice, kako se pretura preko fotelju, komšijooo – čujem ga utepanog, nesam šišmiš, ako, ništa ti neće bude, ja izvrćam fijoke, nema ni mojega. Rešili su da nas izmoriv sa žeđ i bez svetlo – nešto ga palamudi tragač iz pomračinu, tad grunu, i zasvetle cela dnevna soba, našo li si ga – pitujem; kratko je svetlelo – dere se džukela. Ko da su ga čuli, grunuše još jenput, iskršeno staklo i svetlo kolko oćeš, srč po pod ko u Markovu kafanu – bog da mu dušu prosti, na Marka, ne na komšiju. Nema ništa, komšijo, od otvarač – čujem – al držim futer od prozor, dođi da pomogneš da ga uglavimo, koj da objasni na one naše rospije da ga mi nesmo udesili. Mudro zbori čovek, red je i on da kaže nešto pametno, do sad je uglavnom lajao – tam kude treba, koj s koga ne govori i što, koj je koje novo kupio i odokle mu pare, koj se s koga jebe po spratovi – ako se jebev, a ako se ne onodiv – što se ne onodiv, zato ga i čuvav pod stakleno zvono, koj te pita što odamna neje pod libelu – takvi gim i trebaju, vrnusmo pendžer na mesto, ono što je ostalo od njega, da budem precizan, još malko svetlo i – ćut, bem te u usta, ne mi baksuziraj, oćeš u ovej godine da spijem pod šator zbog tebe.
„Zbog tebe” – ponavljao mi je pitanje drugi doktor – „moj kolega traži izuzeće; Bože, svašta”, ček malo da se poblizo upoznamo – mislim se – ću te jebem lošo u tuj jareću bradicu, ko da me je čuo poče se gladi po njuma, „ja verujem u geštalt terapiju” – poče ga tresomudi ko da je pronašo lek za rak, pa što ne kažeš, ti si taj, „koji taj” – čudi se som, spominjao te onaj kolega pre tebe, „vaš kolega” – poče se peca na bućkalo, ne, nego tvoj, mada koje je sve pričao, „šta, šta, baš me zanima” – vidim kako mu udica ulaza do grkljan, pored takvija prijatelji – iskreno ga, do mojega, savetujem – dušmani ti ič ne trebav, „zaista” – navlači se magare u blato sas prednja kopita, pričao je za takvi da nema veći idioti, da u leksikon ispod pojam „kreten” slobodno mog da turiv slike od svi vas, i grupno i pojedinačno, „zaista” – ponavlja jarac, sad sa malo više uzlaznu intonaciju, al vidim da mi još ne veruje skroz, vi beoste onija sa kredenci, „kakav kredenac” – izbeči se palamud, kaže onaj doktor da sve turate u fijoke, „i šta još kaže uvaženi kolega” – špka, a vidim da se nabutao u glib i sa zadnje noge, pa što ne kažeš – mislim se – na vola u kupus lepo objasniš da to što raboti neje lepo, a magare u blato tovariš dok mu kriške ne oteknev od pedagogiju, nije lepo da ja pričam – poče se bajagi snebivam, „recite, samo recite” – čujem ga kako cel celcijat šljapka u onaj kal, te nema veći prevaranti od vas, on poče čupka onuj bradicu, te rezultati vi nikakvi, ne mož izlečite jedno obično močanje a ladomudite ga sas teoriju, vidim da poče da lupka s prsti od onaj astal, još gi i gledate s visinu, „tako je” – izripi naučnik iz onuj fotelju – „sve su zaslužili”, čekaj malo doktore, ima još – reši se da mu dam gas do onuj dasku što su naučno utvrdili da mi fali, „ne želim više da slušam ta govna bihevioralna”, i ovoj sam morao da zapišem, ne bi ga nikad upamtio, „sve mora da se proživi, sve” – poče i on da se izdira na mene; jebi mu majku, ko da nemaju nikog drugog od onolki pacijenti da se malo i na nji istrisav, onolke mušterije što heklav i čitav bajate novine, a on baš na mene, kad sam izlazio iz ordinaciju još je cepio neke knjige i šutirao stolice. E taj, baš taj, doktore, taj je trebao valjda da mene izleči, ako sam dobro razumeo? Ćutiš. Ako. Da se vrnem ja na ono, može?
Ono što jes jes, ne bi mu bilo sefte na komšiju da mi ugrožava koegzistenciju, znam kako se kaže, i egzistenciju, znam koje pričam, polak, i toj će dođe na red, ti bar treba da me razumeš, neki si doktor, ako ti ne znaš razliku – koj će znaje, a ja, e, ja tad ništa nisam znao, ko tele. Mene me tatko učio da sm ako radiš mož nešto da ispadne od tebe, umre čovek a ne dočeka da vidi kolka je bio budala, u ovuj zemlju goleme pare se uzimav ako rabotiš onoj što ne znaš a praviš se da sve znaš, a najgoleme pare – ako se praviš da ništa ne znaš. Sm treba da klimaš s glavu i da ćutiš, kad vidiš uzdrven palamar – il ga glabaj ili begaj, kad ti ga zavučev do balčak – il ćuti il mešaj, život je jedno teško guzenje, doktore, a sm od tebe zavisi dal će trtiš il će budeš jebena stranka. Al da se vrnem ja na onoj za koje me vikaš da doodim dvaput godišnje, počeše ni praiv zgradu preko sindikat, pre podne lipcujem u firmu, kad se vrnem dom pomagam na majstori, fosne, šalovanje, mistrije, fangle, sve sam naučio – ko dunđerin, rastev sobe i dnevni boravci ko iz vodu, radujem se na svaki sprat ko dete. Radujev se i majstori, tolko utepane gajbe s pivo po kvadratni metar nesu imali za cel radni staž, al muški rabotiv, i ja gim ne ostajem dužan, maramice i peškiri za svaku ploču, košulje za rogovi od krov, da su pili – pili su, al su i dunđerisali ko za nji da gu praiv. Taman da gu završiv, još malo ostalo, počeše posustajev, šta je be, majstori – pitujem, kolko pare – tolko muzika, pa što ne uznete pare, koj vi brani, firma ni najbogata u ovaj kraj, tvoj direktor vika nema, koje be nema, sg ću ga snemam, naruča mi se jajca bez escajg. Odo u firmu, sabra drugari, od šuntavog tatka i od zaulavu majku – sve moj do mojega, tad se toj vikalo štrajkački odbor, pravo kod direktora, šta oćete, druže inžinjeru –obraća mi se s dubok glas, a ja mu mora lovim pogled ispod palmu u saksiju, misli će me uplaši – eve, civ-civ, još mi jajca cviliv od stra – valjda će me impresioniše sas onaj pola kvadrat hlorofil, da platiš na onija dunđeri pa da ulazamo u stanovi, da ti ne ulazamo u auspuh, kako – nešto je iznenađen Havajac, lepo, direktore, jedan po jedan, čekajte, čekajte, će čekamo – al na red za redaljku, ima ti racvetamo zadnji trap ko majsku ružu – vika mu šloser od drugi sprat, video li si kako izgleda grabena pogača – pituje ga tkač iz potkrovlje, ne se plaši, direktore – bajagi ga teši drejer iz suteren – bolje dva metka u dupe nego jedan u čelo, u pitanju je nesporazum – poče se taktički povlači prema prozor, sto posto je nesporazum, vikamo mu svi u glas dok napređujemo prema njega kroz onuj jamboliju od tepih kude ni noge propadaju do članci, toj ti verujemo, al si ovo koje smo ti obećali za jebanje razumeo, razumeo – klima direktor s glavu, nemoj pa da dolazamo, ima da prođeš ko bidermajer među raspuštenice. I komšija beše s nas u taj odbor, sad kad razmislim on neje mnogo galamija, al neje ni ćutaja – da ne grešim dušu. Dobismo ključevi od stanovi za mesec dana, zavrteli se prasići i jaganjci na travnjaci i pored ljuljačke i tobogani, radujemo se ko Vlasi na ringišpalj, onako pijani – i od rados i od špriceri – ne čujemo koje onaj drugi lomoti, ko da si i mogo nešto kasvetno da čuješ, ako ne računaš prepričuvanje kako je direktor begao oko palmu ega izbegne onoduvanje na astal od mahagoni; svaka taze verzija beše bajato jedenje gomna, al s poviše promili u fabulu.
Sm komšija trezan. I ćuti. Koje ti je be, komšijo, neje mi ništa, ne ga čavulji nego pričaj, ništa be, lepo ti kazujem, a ja budala pa mu poverujem, pa viknem Fejata sas bandu, tri put je dolazala milicija da ne smiruje – ništa – tri put su odlazili bez obavljen poso, a pijani ko dupiki, ništa – vika komšija. E, tad sam naučio koje znači ništa u ovuj državu, doktore, ništa je kad lopova od direktora pošaljev u ambasadu u Rutundi i kad dođe pogolem đilkoš od njega, sas amanet da ni ga nakrši majke na svija štrajkači po red. Prvo je jedan izgubija rabotu zbog tri eksera što mu gi – bajagi slučajno – našeja portir u džepovi, drugog su otpuštili što loka na rabotu – koj je pa majstor trezan u državnu firmu tog bi voleo da vidim, odma da ga vodim na pijenje, sledećeg frljiše u penziju – zabole gi kurac što mu neje bilo vreme da igra domine i da se rani s golubi, dvojicu u invalidsku – sad su gim našli da nesu saglam posle tolke godine, jedan od tija sam i ja. Sve kad sabereš dođe ti da se oduzneš, od celu zgradu ostaja sm komšija u radni odnos, pogađaš zašto, za ništa, tako je, nesi ti džabe doktor. Nesam radija ništa – jeba ti taj reč, poče mi muka pripada od njega – pa reko da zamenim pasoš da utepam vreme, ja u sup a tam se kreči, mora obilazim na služben ulaz, vučem kraci po onija tepisi u hodnici kad iz jednu kancelariju guzački izlaza čovek, poznat mi, al me neje video – priča s nekog, taman da mu viknem dobar dan – čujem kroz onaj otvorena vrata „ako ima još nešto sumnjivo, odma dođi, u pola noći ako treba”, lele, pade mi mrak na oči, uvučem ovuj moju glavurdu u ramena ega me ne vidi i beganje odotle, pa zbog ovoj „u pola noć” smrknulo se na na tolki ljudi, pola se propilo – pola zašuntavelo, a ima i kombinovano, lele, komšijo, jebem ti i majku i tatka i sve mrtvo da ti jebem – poče pričam sam sa sebe, leleee, leeeleeee, kukam po cel put i pcujem, čs rovem – čs se derem ko birov, ako sam dotad bija sm načet, onda mi se taj dan skroz otkačila onaj licna u glavu. Vrnem se dom, frljim onija lekovi u đubre i utučkam se do kosku. I tako svaki dan natam. I kad su doneli prvi poziv – ja pijan, i kad dođoše pa – ja be ušljičkan, u poslednjo vreme počeše me malo trezniv ovija što mi letiv oko uši, zu pa zu, brr pa brrr, ne mož se čovek ni napije ko svinja a da mu neki ne smića iznad kočinu. Svi nesrećni ljudi, doktore, ličiv jedan na drugog – pušti ti onoga bradila, on da je bija saglam imao bi neku poštenu rabotu, ne bi bija pisac – a onija što misliv da su srećni, e, tija još ne znav kolko su se zajebali u procenu. I taj pomračina, mrak na ulicu, tmnina u ulaz od zgradu, crno od hodnik do špajz, zajebem li se pa upalim sijalicu odma mi neki polno opšti sas familiju i preti sas vojnu policiju, ko da mož još nešto da mi uznev a da ga nesu već uzeli.
Al da vidiš, može; kad pomisliš da nema ništa gore od toj što ti se zbiva, uvek će se desi nešto pološo: kad nema koje da ti omandav, će ti ukradnev vreme. Uzeo mi je i taj drugi doktor još jedan dan od život; takav kakav je, ko ženske gaće – kratak, krvav i usran, al je moj i nema reprizu. Da otvorim sanduče za poštu – svaki put pomislim će stigne nešto lepo između računi i tužbe, a ono mojega – brknem ko u pun džak s pičke i ima koje da nađem: da se javim taj i taj dan na doktora iz poslednju epizodu od moje zakecuvanje po psihijatri. Znači, pa jedenje govna što neću s nikog da pričam i ubeđuvanje da ne mož niki da mi pomogne ako ja sam ne pomognem na mene; ko da u ovaj svet neki uopšte može da pomogne na nekoga – prisabirujem se dok oblačim ono jedino odelo, i svadbeno i mrtveno, i dok vrzujem mašnju oko gušu. E, pa, doktore, red je i s tebe da završim rabotu – mislim se dok čukam na vrata od ordinaciju, „o, to ste vi” – raduje se kozja bradica, do mojega, pa i ja se više ne radujem kad se vidim ega on što prima platu za ovakvi ko mene, da ve jebe taj vaš „unutrašnji doživljaj” u usta – ulete mu klizeći još od vrata, „šta ste rekli”, ne ja, nego on, onaj pre tebe, što se češlja sas sunđer, još je reko – poče ga tovarim muški – al sramota me da kažem, „samo recite, slobodno” – pokušava jarac da bude miran, a po čelo i obrazi mu iskačav pečati ko na čokolatku sa lešnjaci, reko je da je sve toj što radite jedno teško jedenje govna ega opravdate dnevnice i honorari od onolki seminari i servisi, „valjda radionice” – ču ga, toj, na toj sam mislio – bajagi se ispravljam a vidim kako mu obrva ripa od muku, i još je reko, je li, doktore, znaš li kako se kulturno kaže jebem te u usta, „kako” – pa poče da ripa iz stolicu, stavim ti do znanja, tako se kaže, „ne zanima me šta se kako kaže, već šta je on reko” – čujem ga kako sikća dok s ruke pritiska onuj bolničku ivericu sve dok mu i prsti ne dobijev istu boju, stvarno ga je preterao, „to on kaže” – pituje me dok obilaza astal i prilazi do mene sas iskolačene oči i bel ko kreč, to sam ja reko, „pitam šta je on reko, idiote, a ne ti” – poče me fata za gušu, reeekkkooo jeee – krkljam dok me steza za šiju – će pokloni diplomu na prvog pacijenta kog vi izlečite, taj je manje lud od svi vas, poče me steza još jače, a on će otidne – dosipujem sol na ranu – da veze gobleni sa bivši pacijenti, još bi ga ja jašao, al mi se poče manta u glavu, „to je reko, govno bihevioralno”, too, krkljkrklj, upooomoooć – stigo da prokrkljam dok ne uleteše bolničari. Imali su koje i da vidiv: doktor u bel mantil rešio da malo pridavi pacijenta u odelo i s kravatu; na doktora trojica ne mož odvojiv ruke od bolesničku gušu, a žrtva se dere ko da gu derev. Ostalo znaš, on sa premeštaj u drugu bolnicu, a ja miran, niki me ne dira; sve dok se ti nisi pojavio da klimaš s glavu, da ćutiš i da ne me jebavaš grđe nego ja tebe. Ne jebe ubav, nego udav, a, doktore? Koj neje tražio – taj neje ni dobio, tako li beše?
Mora ti priznam nešto, doktore, toj veče poče i ja da verujem kako sm treba da kažeš ono i onija melezi od svitkavci i picajzle sami će naletiv, pa poče razmišljam ega obrnem još neki krug sas kurčenje i dozivanje; otvarač neje zajebancija, posebno ako te, onako željno, čekav flaše izmrzle ko pičke, na izvolve. Pređem i ja u sobu da taktički ufatimo strateški položaj, kude obično cuclaš – pita me pijanica, na usta, šušumigo – vrćam mu odgovor s istu pamet ko što je i pitanje, ma ne toj, pitam te za poziciju u sobu. Ne zna, budala, da neje bitno kude piješ, nego kude se uspiješ. Njega parkiram pored dvosed, ovoj ti je polje kude treba da gledaš al brzo, brzo gledno polje – ponavlja tupča, mož da gledaš u pravac kazaljke na sat, a mož i obrnuto, a ako turbo zasvetli, e, toj znači da ni otvarač više neće treba, ni večeras ni nikad, pomeri se s mesto – mumla ćorča, ne treba, budalo, da se pomeraš, već da gledaš, dzivane, napaseš mi se jajca ko zajče mladu detelinu, ču li me, ču – vidi dzivlja da sam iscrpeo pedagoški kapaciteti – a ti? Ja ću se upiljim u fotelju, kolko puta sam zaspaja sa sifon u naručje – mož se lako desi da je otvarač bija kolateralna šteta ispod guzicu dok su šuljevi najebavali sa čepčiki – ni krivi ni dužni, spreman - pitujem ga, ko zapeta puška – čujem bizgova. Sm pušku ne spominji, da vrediš nešto ne bi te čuvali ovde ko retku dzverku, spreman – ponovim pitanje, spreman – odaziva se ljigavče; da ne je video neki u onuj pozu, odma bi ne vrzani doveli kod tebe, doktore, bez mnogo diskusiju. Sg ću samo ja da govorim, opet opomenem bicmana, i ne mi se mešaj u spoljni poslovi, što samo ti – buni se taster; zato što si ti dovoljno jeo gomna za svi nas sve ovej godine, red je sg malo da slušaš za promenu. „Na početkuuu bešeee sveetlooo” – počnem sa karaoke uz „očenaš” pratnju, kad je zagruvalo cela se zgrada zatresla, video sam ne sobu već i fleke što gi moler maskirao – izruča mi muda ko kozica strnjiku – da mu ne apcigujem od dnevnicu, komšija-naučnik manda s glavurdu levo-desno, bulji po onaj kauč i spominja auspuh na tapetara. Ja izvrćam fotelju, sve sam našo, i šnalu i puliki od ženu, i upaljač od starejog sina, i kasetu od Tomu Zdravkovića – misleli smo da gu je malečak frljio u kontejner da me ne sluša kad se derem „dotako sam dno životaaa” dok pijan butam glavu u tekme posle okršaj sa špriceri, džabe sam ga onolko tepao, poče me nešto steza u grudi – sve nađeš u život, doktore, sm ne nađeš onoj koje tražiš – ima li ga, ima kurac, da isteraš oči. Aaa, svetlo – poče budala se pravi pametan, buum, popucaše stakla i na regal, ne se zevzeči, ljapčo, ovoj neje zajebancija, će gi navadiš onija odozgo, sm otvarač će nađev kad ne iskopuju za jedno iljadu godine, aaaaa, prosvetlenje – ne me jebava mrsomudonja, zatvori tej klopke, zevzeku, nacapaš mi se muda ko pop sarme na zadušnicu, svetlo, svetlo – poče tutuban da tapša sas ruke, i mene me oće, i mene, džabe lajete, i moja žena, i cel grad, svi, džabe jedete govna kako me slušav sm oni po službenu dužnos – uali se trčomočko, tad beše jedno pogolemo buuuummm, što je otkinulo luster od plafon, fala bogu promaši buteljke, inače bi pišoplotonja bio prva žrtva, njega bi uključio umesto plafonjeru – za opomenu. Svetlo, svetlo, umukni, jebem te u instrumenat, vidiš da ovde nema ni mojega, sm začepi tuj pomijaru i ne diraj ništa, tulčo, inače ni odoše muda na banderu, ko klik-klak, teo sam samo – poče mi objašnjava, ne govori be, reko mu, usrao sam se da ne počne pa da aplaudira, ne mora njuškaš više, njeknje će ga nađemo ovde, ovoj je golemo čučanje za malečak kup, nema ni mojega od otvaranje, odo ja u kujnu još da istražujem.
Ako misliš, doktore, da smo sm nas dvojica u zgradu bili utepani od alkohol, grdno si se zajebao; toj što žena od komšiju sedi u podrum sas decu neje samo od stra, nasisa se ona s brlju od sabajle pa posle sm doliva u gušu, a kad se muški dotepa, tad počne da ga iznabutava na udbašku majku i tatka od muža, proklinja gim seme zlikovačko i kune gi da se čuje po celu zgradu. Ne bi se ja mnogo potrisao, da mi je jedna moja muka pa s med da gu naranim, dok jedan petak ne doneso polutku iz sindikat – trtomudonja je bija na teren – i dok gu ne vido kako raskrečena na patos i s račupanu kosu sobalja vinjaci gore neg kondukteri na restoraciju. Komšike, kude ovoj da turim – dahćam ispod onuj svinjetinu, susetka me ne jebava, ko da me nema, govori be, brzo, dušu ću ispuštim – pa progovaram ispod najlon ambalažu, on li je toj kupio – pituje me s leden glas i gleda kroz mene, on, koj će drugi – a sukrvica mi se sliva niz šiju dok lomotim, ispod košulju i pod majcu na bretele, niz kičmu pa južno do lastiš od gaće, gilička me a ja s pune ruke, frlji to u đubre – ponavlja sas grenlansku intonaciju – od nji mi ništa ne treba, sve je toj prokleto. Bacim onuj polutku u hodnik, odo ja – reko gu – preko glavu mi i moje zajebancije, ne mi trebav tuđe, nisi ti ni prvi ni poslednji, komšijo, ču pa onaj glas iz duboko zamrzavanje, popila si, komšike, ne znaš koje pričaš – odgovaram, a sve mi nešto skomina u gušu, znam, znam, komšijo, znam koje ručaš... Tad stado. ...U koju kafanu duguješ... Poče i ja da osećam onuj ladnoću; s kog igraš tablić u penzionersko, odokle znaš, znam, zato što gim je semka pogana – poče se krsti – što su svi u familiju takvi, što još od školu mora da ispriča na tatka koje drugari pričav na golem odmor i što je njegov tatko pričao na svojega tatka isto toj, al zašto mi decu tera da oljaguju tuđu decu, semku gim jebem – poče da vika, popila si, komšike – smirujem gu, vinjak sam pila, a ne mozak, znam koje govorim – trese se zgrada iz temelj – svi nas kunev zbog njega, krv gim je štrokava i pogana, komšijoooo... Tad na vrata uđe klatomudonja, vrnuo se ranije od teren, opet si pijana, vaško – dere se na njuma, ja ću se otreznim sutra – odgovara mu komšika – al vi će uvek ostanete gomna, on pođe da gu udari, čekaj, komšijo – stego ga za šapu ko s motocangle, nemoj dok sam ja tuj, ne se mešaj – poče da se kurči i na mene, ne mešam se – smirujem ja tenziju – al ću te tepam dok se ne usereš, sm li gu takneš, umukni, svinjo pijana – pa se on istresa na ženu i diza ruku, alo be – podviknem, zastanu komšija tad, dal ne čuješ dobro, obeća li ti ja nešto malopre, on spušti ruke, al ne spušta glas, ako, od vikanje niki neje najebao, odo ja, a vi si jebite majku – istrtlja za kraj, izađo, stoko, opet si pijana – čujem, pa trk niz basamaci, niz brdo se i gomno trkalja, doktore, dabogda da svi ispocrcate, govna udbaška – još gu čujem dok ulazam u stan, ćuti, u uši mi čuka ko Ciganče u doboš, stezam kvaku, neću da ćutim, poče me steza u gušu, guram vrata, dosta sam ćutala, oće mi glava pukne od ćutanje, sobuvam cipele, ćuti, ćuti, ćuuutiiii, poče se pretvara njegov glas u moj, doktore, e, toj ne može, ne dam, nema takvo bombardovanje koje će me na toj natera, na ovuj dzivu neću da ličim nikad.
Ućuta sam, odjenput, onija milosrdni dzvrndovi ič se ne smiruju, imav li kuću da si idev malo dom – mislim se – imav li tatka, majku, imav li kafanu, a na mene se nepce osušilo, dal od stra il od konsalting sa budalu, tek sam utepao jedan par šišiki, jedan ko nijedan, dva ko jedan, tri pasent, ti be, baksuze, nemoj tako, komši, baksuze – ponavljam, dovuči se u kujnu da tražimo zajedno. Džukela požedan od mene, izvrće fijoke onako dušmanski, eej, lakše malo, toj neje opštinsko, ufati se baš za tuj ladicu, tad sam mu gu prvi put zašljepio preko oči – isto sam reko i na vojnu policiju kad je došla po mene, izvrnu gu i istrese sve, krštenice, slike, svedočanstva, indeksi, pa slike, celu familiju je govnar frljio na patos a neje ni trepnuo, ja i žena na Novu godinu, ja mlad – ona još i ubava, svi na more u Omiš preko Ferijalan savez – oni srećni, ja utučkan od lozu i prošek, slike od našu svadbu sa kumovi, sa stomaci do zubi – al iz različiti razlozi, slike, doktore, a on gi gazi, jebem li ga u glavu da ga jebem šuntavog, nesam znao, što mi nisi reko – gunđa i drži se za njokalicu, ne ga mrsomudi nego traži – prijateljski ga savetujem – ega te ne zgazim ko vašku, prs pred nos ne vidim – čujem ga kako mi unjka kroz onuj oteklu nosurdu i nesam siguran dal me podjebava il je baš tolko pod kajdis, imaš li neku, čujem idiota, i ne mog da verujem koje čujem, ćut, majke ti ga iznabutam, i pa čujem ono brnčanje, nemam, brrr, i ne jedi, brrrr, te gi svatovi iznad glavu, nemoj slučajno da si tražio da ti zasvetlim, ću ti ga nasvetlim na sestrrbrrrr, pa sad si ti reko, koje sam be reko, pa svetlo. E, tad je grunulo da su i vrata ispala iz šarke, što jes ispala su i na komšiju od prekoput pa mi laknu malo, osvetlenje je bilo kolko oćeš, luksovi i kandele na sve četiri strane, mogli smo i pornići da snimamo, samo kad bi nam se dizao pored ovolki dopinzi svaki dan.
Mene je bacilo kude viseći elementi, jedva sam se izvuko između šoljke iz Vrnjačku Banju i tanjirčiki sa pozdravi iz Budvu, samo piksle nikako da gi uparim, nji omandavam adhok, baksuza je frljilo na terasu, fala bogu vrata beoše otvorena, između asparagus i noćidan, pravo u žardinjeru sa muškatle. Taman da mu ga nakršim na familiju, vidim drži se za otvarač s jednu ruku, a s drugu pritiska krvav čaršav na glavu. Ranjen sam, druže, pomozi, eve ruka, ote mu otvarač, a krv, mrš be, ništa ti neje, ovija dani kad omališ intenzitet na drukanje cveće da mi posadiš, a sad dizaj se i sedaj za astal. Ček, ček, donesi prvo čaše, turio sam gi da se ukočiv od ladno u zamrzivač, taj čaršav da opereš i sutra da ga vrneš, nemoj da te svaki dan spušćam niz gelenderi od osmatračnicu do turšiju.
Toj mi veče špricer lego ko na budalu šamar, flaše orosene, čaše smrznute, kiselu sam sipuvao sm tolko da naplašim vino, više namanjujem neg što gi mešam, vodu nisam trpeo ni u cipele. Pa u gušu, prvo kroz zubi, seče, jezik bega al nema kude, nepce sm što ne ripa od sreću, na nekog rat, na nekog brat. Ja sam lokao, a budala je mumlao partizanske pesme dok mi se neje popeo na kurac, malo sa ljubav i malo poviše sa otadžbinu. Zamolim ga da malo pauzira, jok be, zapretim, ič me ne jebava, udarim mu slepačku, to ti je ko bekend u tenis, ohooo, neovlašćena primena sile – progovori pevaljka i to sas gramatiku, e, tad sam se obeznanio, oćeš ovlašćenje, pa mu razvuko šamar, ne be, komšijo, šaleo sam se, i ti li će me jašeš, govnaru, čekaj be, komši, sm mi ti fališ, zalepi mu još jednu šljakanicu, koje ti je be, komšijo, ti ne znaš koje mi je, tad mu poče punim glavu s pesnice, morao sam, ne znaš, pošušnjaro, a, komšijo, dal si poludeo, pa još jednu za repete, i ti će me poprckuješ, džukelo, nemoj, komšijo – kuka i drži se za glavu, nemoj više, molim te, morao sam, i treba da moliš da te ne utepam, prestani, imaš li dušu, a sg ti je dosta, dzindzo, nemoj, decu da nemaš, tad stado, spušti ruke, na ti – uzo šustiklu od televizor i sobali neki labudovi od gips što se odamna spremav da se prcaju – i obriši taj krv, što be – pituje me, bolje da ne pitaš više, dobro, de, ne mora ja baš sve da znam, samo sam teo, el reče da nećeš, zaćuta, neje tolko glup ko što se pravi, baš me zanima kolko mož da izdrži bez jedenje gomna, kaži nešto – reko mu, pa još da tepaš, zato te i teram, džukelo, znam, briše krv iz paljku i iz labrnju i bleji u prazno, ajde, ne ga palamudi nego daj još jednu flašu, bliži si, i glas da ti ne čujem. Ti si onaj što je trebao da nas obavesti, on ćuti, onaj što te čuvaju ko za priplod, a meni oba sina trebiv vaške u rov kod Binačku Moravu, popij to, i begaj mi s oči da te ne gledam.
Kad se ujutru probudim – nema ga oko sokolovo, valjda se opet ukačio na vr zgradu da osmatra i obaveštava. Bolje je tako, bolje za obojicu, veruj mi, doktore, treba utepam džukelu ko dživdžana a da robijam ko za čoveka. Nego, pušti njega, razgrnem ja onaj krš da dođem do televizor, uključim ga, radi i bez šustiklu – koj bi reko, čujem jednoga kako ga palamudi „noćas je neprijateljska avijacija gađala magacine oružja, žrtava nije bilo, ali je pričinjena manja materijalna šteta”, kako na koga, prijatelju, kako na koga, sm nemoj da govorite i u moje ime, ko boga ve molim.
Siđo po ženu u podrum. Plače. Cela se trese od plakanje, srce mi se cepi dok gu gledam; obrćam glavu ko pička i bajagi vadim neke trunjke iz oči; neki mora za toj da plati, doktore. Mora. Na most il na ćupriju. S koske od dedovi il sa sreću na unučiki. Kako li je na decu kad je na nas ovako – pita me dok rove ko kiša, nisu ni maloumni ni maloletni – odgovorim, bog će gi čuva, valjda. Idi gore da rastrebiš onaj krš i da pometeš onuj srču, a ja ću sg dođem, idem malo do prodavnicu po municiju i odma se vrćam. I, nemoj slučajno da mi više ostavljaš otvarač na terasu.
Svašta je moglo da budne.