Ljeto 2007

  MAJSTOR I MARGARITA
  Tvrtko Kulenović
 
 

Ta dama iz Fausta došla je za zimske noći
Kad sneg napolju stvara blistava čuda
Kroz uski hodnik do sobe imala je proći
Da sve postane samo bivša stvar i priča luda.

Zaustavi, majstore, taj tren kad je došla pod tvoj krov
Ćuti i govori nek poteku dvostruke reči
Drži je i zakopaj u tom hodniku tesnom kao rov
Tek tu i za toliko trajaće tvoja skaska o sreći.

Nek skine rukavicu svetleći rukom u mraku
Primi na svoje ruke težinu njene šube
Ostanite za trenutak u večitom srećnom braku
Znaj da nema drugog trena, drugog tla, druge ljubavi i druge ljube.

Nek skine rukavicu u tvom hodniku tesnom kao hodnik voza
U vozu koji juri kroz vek ustajalog života
Neka joj oči svetle kao što svetli rosa
Neka se otkida vreme polako kao kad kaplje voda.

Ponovi, majstore, sve kao Ajzenštajn u filmu
Nek skine rukavicu, nek joj bunda padne na tvoju ruku
Zadrži i zaključaj tu sijamsku blizinu
Dok vas u trenu vekovi sreće tuku.

Ne daj, majstore, vremenu da se makne
Nek bude i dželat i bokser al uvek na početku runde
Nek zna za rukavicu, nek ne stigne do jakne
Nek se zaustavi na teškom krznu bunde.

Jer, majstore, kad prođe taj trenutak sreće
Kad uđe u tvoju sobu i pristupi tvojoj postelji-odru
Sreća će biti tek sjećanje manje ili veće
Imaćeš dušu praznu i samo kitu bodru.

Tekst u integralnom obliku i bilješkama možete pročitati u štampanom izdanju ”Odjeka”