Proljeće - ljeto 2006

  SLUČAJ PUŠKIN ILI O USAMLJENOSTI
  Saša Stojanović
 
 

“Leva, leva!”
Vladimir Majakovski


Dragi Čarli,
Još uvek mi nije jasno kako ste uspeli da me, čak i ovde, pronađete, bez obzira na to što tvrdite da vaš nacionalni provajder ima direktan link prema Paklu. Prekidate me usred obuke. Dobio sam četu mlakonja. Umetničke seka-perse i pesnička govna. Oblaci u pantalonama.
Interesujete se za mene ili za mog praunuka, Aleksandra Sergejeviča? “Za obojicu” nije odgovor. Probajte iz početka. Ili da ja počnem?
Da, koža mi je “mrko tonirana”, da upotrebim limenodoboški eufemizam Gintera Grasa, ali sam svoj život bojio drugim nijansama. Nije mi se dalo da od princa postanem kralj Etiopije. Bilo mi je devet godina kad sam kidnapovan, da se izrazim rečnikom pridošlica iz tvog stoleća, i odveden u Tursku, gde me opet otimaju, ovog puta ruski carski agenti, i dovode pred noge Petru. Car me prekrštava u Abrama Petroviča, ali nadimak Hanibal ostaje. Na dvoru, u političkom metežu Rusije koja ključa, na putovanjima do najudaljenijih gubernija, uvek sam tu. Pored Petra dok grmi na svoje dvorane, ispred njegovog kabineta dok utiskuje carski pečat nekoj od dvorskih dama, u uglu sobe, dok spava. Punih deset godina. Zatim studije u Francuskoj, matematika i tehničke nauke, koje će mi pomoći da ja pomognem izgradnju Kronštatske luke. Jeste, te luke, pobuna mornara, Lenjin, Ajzenštajn. Onako kao što je moj praunuk gradio radnju i rečenicu, ja sam konstruisao zidine i svodove. Baš kao što je Aleksandar Sergejevič zidao stihove u “Evgeniju Onjeginu”, ja sam podizao tvrđavu u Selenčinsku. Šta sam radio u Sibiru? Duga priča, Petrova smrt je značila da padam u nemilost i da me odvode u najveći zamrzivač na svetu. Punih pet godina. Tamo minus pedeset, ovde plus sedamdeset. Statistički, život mi je bio večno proleće? Jeeste, kad bi se zajebavali. Šta posle? Vraćene su mi sve privilegije i čin, napredovao sam do generala. Vojničini kakva jesam, bilo mi je drago kada sam čuo onog Dostojevskog kako urla iz kazana za Gordost, nešto kao “svi smo mi izašli iz Gogoljevog ’Šinjela’”. Nađem tog Gogolja, a on civil, pravda se: “Za sve što je dobro kod mene dugujem samo Puškinu.” Tačnije, dugovao je, dok ga nisu vratili u rernu. A ja da se vratim na generala? Važi, Čarli. Eeej, garavi general u ruskoj armiji, zamislite samo to. Kada sam video crnog narednika ruske carske vojske u filmu Vudija Alena “Ljubav i smrt” i čuo publiku kako urliče od smeha, nije mi bilo svejedno, priznajem. A ja sam živeo nekih dvesta godina pre “Ivana” i Dajane Kiton.
Šta paškvile? Bio sam mrtav punih osamnaest godina kada se Aleksandar rodio i pedeset i šest kada su ta kukavička pisma preplavila prestonicu. Našao bih ja autore, verujte mi, ne bi bilo potrebe za duelom. Krv je krv.
Ako sam dobro razumeo, zanima Vas moj stručni komentar dvoboja? Greške, taktičke i strateške, posebno? Da je jedna, “Nadzornik stanice” bi doživeo nastavak, a Puškin se ne bi brukao da, sa takvim imenom, gine od kratke cevi. Najpre, dozvolio je da laje na vlast, a nije pokrio oslabljene bokove: javno mnjenje koje ne podnosi genijalnost i ženu koja i te kako “podnosi” tuđa udvaranja. Ovo prvo je moglo biti rešeno manjkom arogancije, drugo se rešava čvrstom rukom i još čvršćim kurcem. Da parafraziram savet jednog komšije Makedonca, iz devetog kruga, na temu kako se zatvaraju vrata fiće i usta žene: so silen udar. Sledeće: dozvolio je da provokacije onog furundžije traju više nego što to dozvoljava dobar ukus. I da, opet, računa na javno mnjenje svog vremena. Bezobalna budalaština. I, najvažnije: kada je već rešio da mu se najebe majke, nije smeo da pristane na odlaganje dvoboja. Kakvo venčanje? Pa, valjda, o tome treba da razmišlja provokator, a ne provocirani. Ja da mu citiram Sun Cua: “Ako se plašiš, ne počinji rat, ako si počeo rat, ne plaši se”? Da mu menjam pelene, onako matorom, ili da mu dajem cuclu? Svašta...
Da uprostim, dvoboj je bio izgubljen i pre povlačenja oroza. Pucnji, ili egzekucija, samo su stavili tačku na predug niz grešaka. Bez mogućnosti da iste budu ispravljene. Jer, dok lekari mirno prilaze Dantesu, rasecaju oficirsku bluzu i stavljaju zavoje na laku ranu, dotle Sašenjka leži u lokvi krvi, pridržavajući creva koja hitaju napolje. Sekundanti raskopčavaju dugme košulje, na vratu, i postavljaju jastuk ispod glave. Pobednik sam ulazi u kočiju, žrtvu unose.
Još jedan, u našoj porodici talentovanih, arogantnih i svojeglavih. Mač ili pero, svejedno je. “Skromna spoljašnjost umetničkog dela gotovo uvek sadrži čudovišno zgusnutu koncentraciju stvarnosti” – čuo sam Mandeljštama na kursevima književne kritike i samokritike. Dar od Boga je uvek uzmicao pred silom. Dok je sveta i veka. Nažalost, moj potomak je školu skupo platio.
Dakle, od mene je nasledio talenat za arhitekturu, makar to bila i književna, osećaj za lepo i ambiciju. Od loših osobina to su temperament, kurčevitost, inat i opet ambicija. Ni više, ni manje. Nadam se da sam Vam, stručnim mišljenjem koje je pred Vama a za koje ste već uplatili akontaciju, pomogao da saznate nešto više i o meni i o Puškinu.
Sa dubokim poštovanjem,
 Abram Petrovič Hanibal,
crni general ruske carske vojske
i pradeda Aleksandra Sergejeviča


“Treba proniknuti u tajnu samoglasnika i suglasnika, u čijem spoju je skrivena tuga zemlje za brakom sa nebom.”
Sergej Jesenjin

Poštovani,

Ne znam kako da Vam zahvalim na prilici da, najzad, i ja progovorim. U svoje lično, ali i u ime moje sestre, Jekaterine. Zvuči apsurdno, ali jeste tako: sestre Gončarov su najveće žrtve dvoboja održanog desetog februara, po novom, ili dvadeset i sedmog januara, po starom kalendaru. Ne, ne preterujem, samo Vas molim da me saslušate. I da mi verujete. Uprkos onom prepečenom Osipu koji me stalno vuče za rukav i šapuće: “U umetnosti bilo šta prihvatiti na poverenje nedostojno je umetnika, površno i dosadno...”
Nije Dantes najlepši čovek koga sam volela. Ni najzgodniji, ni najpametniji, ne, nije. Samo je bio u pravom trenutku na pravom mestu. Dok je Aleksandar Sergejevič, moj muž, danju grmeo protiv cara, a noću obilazio bordele, pojavio se neko drugačiji. Stvarno ne znam koja se prva zaljubila, ja sam bila udata, Jekaterina je imala odrešene ruke. Jadnica. O tome kasnije.
To jutro, kada su osvanuli pamfleti po Petrogradu, beše obično. A onda je uleteo Puškin, urlajući da je “diplomu rogonje” mogao da smisli samo jedan čovek. Prvi dvoboj je odložen. Jekaterina je postala supruga barona Žorža Šarla Dantesa Hekerena. Ali, netrpeljivost između moga i muža moje sestre nije mogla da bude okončana drugačije sem dvobojem. Epilog Vam je poznat, verujem, Puškin sa olovom u stomaku i Dantes sa ogrebotinom na desnoj podlaktici. Prvi u grob, drugi u progonstvo.
Da, srela sam ga posle dvoboja. U Parizu, sa njegovim sinom, mojim sestrićem, koji nije znao da ga rođena tetka zaobilazi, bez pozdrava. Moja krv, koja ne zna da mu je majka umrla pod čudnim okolnostima i da je zamenjena drugim muškarcem. Moja sestra koja je rešila da prati muža i u progonstvo, da pređe u katoličanstvo, u dobro i u zlo, nije znala sa kakvim čovekom živi. Da će Dantes, i posle njene smrti, nastaviti da se sudi s našim roditeljima oko nasledstva vrednog bednih dvadeset i pet hiljada franaka, da će moliti cara da mu pomogne u parnici, lažući kao pas da mu je novac potreban za čuvanje ideje monarhije, tamo i ovde. Ma šta to značilo.
Tragično je, ali mi je drago da Jekaterina nije videla sudbinu svoje ćerke. Leoni-Šarlot počinje da uči ruski, na zidu sobe drži sliku mog pokojnog muža i zaljubljena je u njegovo delo, mrzi oca onako kao što dete može da mrzi. Nije imala prilike da čita esej Marine Cvetajeve, one alapače praški stišnjene i poslužene a la beogradski “Ruski arhiv” na proslavi povodom Ždanovljevih dana Umetnosti i Slobode. Uz to, tekst je još i naslovljen mojim imenom. Dakle, tri Puškina: očima onih koji ga vole, očima radoznalaca i očima onih koji su sudili. Zaboravila je samo nju. Pesnik – viđen očima onih koji umeju i da mrze zbog ljubavi. Do kraja, do ludila. Istinskog. Nepovratnog.
On? Jedva je dočekao smrt moje sestre. Više nije bilo razloga da se on i “očuh” kriju, samo što se nisu držali za ruke. Ne, ne preterujem, nimalo. Ščegoljev govori o “bliskosti na poseban način”, Trubecki, u svojoj brošuri štampanoj u samo deset primeraka, postavlja pitanje “da li je živeo sa Hekerenom ili je Hekeren živeo s njim” dodeljujući mu, ipak, samo “pasivnu ulogu”. Karamzin tvrdi da je “Hekeren, kao pametan čovek i prefinjeni razvratnik, ovladao dušom i telom Dantesa” a Anjenkov je ubeđen u to da je “Hekeren peder, ljubomoran zbog Dantesa, i želi da ga posvađa sa porodicom Puškin”. Nažalost, nije mu bilo teško. Moj pokojni muž će se javno hvaliti “da se Dantes odao sodomskom grehu”, da je on to prvi saznao od gospođica iz javne kuće i da će “sa radošću tu novost učiniti opštom svojinom”. A “novost” je bila grozna. Poluludi muž moje sestre bacio je gomilu para na pod bordela i poveo, hm, dame sa sobom. Bez uobičajenih zahteva, samo da mu, Oh, Mon Dieux, “ližu okrvavljeni čmar, kakav je i njihov bio kada ih, bez milosti, jebu u dupe”.
Mislim da je i ovo trebalo da znate. Ja sam saznala prekasno, između trozubaca, rogova i dlakavih repova. Možda će Vama pomoći, kad već nije pomoglo mojoj sestri i meni.
Sa zahvalnošću,                                         
Natalija Nikolajevna Gončarova,
udova pok. Aleksandra Sergejeviča


“Nikolaj I je mazio Puškina kao opasnu zver koja svaki čas može da rastrgne.
Um je takođe divlja zver, za careve – najdivljija zver.
Naročito – slobodna.”
Marina Cvetajeva

 

Nastavak možete čitati u štampanom izdanju “Odjeka”